„Šta zahtijevate da biste ostali u Evropskoj uniji?“ – pita predsjednik Savjeta EU Donald Tusk britanskog premijera Dejvida Kamerona. Odgovor: „Morate nam dopustiti da se pravimo da nismo u EU“. Ovaj dijalog je vic iz jednog briselskog magazina. On oslikava čitavu debatu oko tzv. „Bregzita“ i sadrži mnogo istine.

Velika Britanija je član jednog kluba. U tom klubu postoje pravila koja se moraju poštovati da bi se uživalo u prijatnim stranama članstva. Ako neko nije saglasan sa pravilima i ciljevima kluba – napušta ga. To ni u Evropskoj uniji nije drukčije. Ako Britanci ne žele više da se pridržavaju pravila igre, pustite ih da odu.

Klub sa pravilima

Velika Britanija je – kao i svi ostali – učestvovala u formulisanju pravila i pristala na njih. Pristao je i britanski parlament. Tim, ah, tako ponosnim, Britancima Evropska unija ništa nije nametnula. Onaj ko hoće da radi za zajedničku stvar, mora da se odrekne malih dijelova svoje suverenosti. Inače sistem ne funkcioniše. Za sve članove kluba važe ista pravila.

Želja britanskog premijera da obezbijedi „najbolje iz oba svijeta“, dakle, i članstvo u EU, i britansku nezavisnost, zbog toga je arogantna i drska. Svaka druga članica bi to takođe mogla da zahtijeva. To bi sigurno dovelo do raspada Unije.

Evropska unija sada, zarad mira u kući, nudi Velikoj Britaniji povelike ustupke. To je greška. Unija pokazuje da svako može da je ucjenjuje. Ko kaže da za pet godina nova vlada u Londonu neće da – na unutrašnjepolitički motivisanom referendumu – zatraži neka nova odstupanja od klupskih pravila? Dejvid Kameron i sam kaže da želi da zadrži Veliku Britaniju u Evropskoj uniji, ali da mora da drži u šaci skeptike u sopstvenoj stranci. Referendum je dio predizborne kampanje i partijske taktike, i održava se na štetu EU i, u krajnjoj liniji, i samih Britanaca.

Niko ne prisiljava Britance

Britanci su oduvijek bili malo drukčiji. Zbog toga su za njih i uvedeni mnogi izuzeci na planu pravosuđa i unutrašnje politike. Nemaju evro, a nisu ni u Šengenskoj zoni. Imaju popust na članarinu. Ako im to nije dovoljno, ako većina britanskih birača zaista želi da slijedi populističke tlapnje protivnika EU... pustite ih – neka samo idu.

Istupanje Ujedinjenog Kraljevstva bi naravno bio veliki gubitak za Uniju kojoj Britanci daju i veliki finansijski doprinos. I politički značaj EU u svijetu bi se bez Velike Britanije sigurno umanjio. Ali, mnogo više bi izgubila Velika Britanija – i ekonomski i politički. Zbog toga ima nade da će na kraju pobijediti razum i Britanci ostati u Evropskoj uniji.

Skinimo to sa dnevnog reda

Britanci ne moraju da vole Evropsku uniju. Ne vole je ni druge zemlje-članice. Ali, oni moraju znati da reforme u jednom klubu ne mogu da se iznude silom. No, poslije te predstave, EU bi trebalo da se posveti pravim problemima: migracionoj krizi, odnosu sa Turskom, i ekonomskom situacijom u Evropi.