Nevladina organizacija ASTRA organizovala je nedavno konferenciju u Beogradu o trgovini ljudima u cilju radne eksploatacije. To je prva konferencija ove vrste koja je ikada organizovana u Srbiji. Njen zadatak je da upozori na porast ovog fenomena. Pri tome je navedeno da postoji veliki nedostatak znanja o tome šta je radna eksploatacija, i na koji način je tretirati i procesuirati. Istraživanja pokazuju da ispitanici radnu eksploataciju u kontekstu trgovine ljudima vide kao nešto daleko od njihovih života, iako i sami kažu da su imali sumnjive poslovne ponude ili da poznaju osobe koje su imale takvo iskustvo.

Građevinci najugroženiji

Slučajevi trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije su veoma specifični, ističe za DW Ivana Radović, aktivistkinja ASTRE. Svaki otkriveni slučaj, naime, predstavlja eksploataciju većeg broja ljudi, i on se kreće od nekoliko desetina do nekoliko stotina. Žrtve su u ovim slučajevima najčešće muškarci, koji sebe uglavnom ne prepoznaju kao žrtve, i ne žele da o tome dalje govore. Svi ti događaji se uglavnom dešavaju negdje u inostranstvu, i Srbija je tu samo zemlja porijekla, kaže Ivana Radović:

„Tako da naši ljudi bivaju eksploatisani u Rusiji, državama bivšeg Sovjetskog saveza (SSSR), zatim na Bliskom Istoku, Dubajiu, ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Uopšte, na svim tim destinacijama gdje se mnogo gradi, zato što su oni najčešće eksploatisani radom u građevinskoj industriji“.

Političko ćutanje

Ivana Radović skreće pažnju na jedan od najdrastičnijih slučajeva eksploatacije naših radnika u Azerbejdžanu, koji se dogodio 2009. godine, kada je oštećeno nekoliko stotina ljudi. Taj slučaj je na vrlo ružan način zaboravljen i ignorisan kao slučaj trgovine ljudima, kaže Radovićeva:

„S obzirom da se eksploatacija dešavala na gradilištima, gdje su se gradili objekti za vladu Azerbejdžana i s obzirom da se Azerbejdžan pojavljuje kao investitor u našoj zemlji, mislim da ne postoji ni politički interes da se to tematizuje“.

Neoprezno do posla

Preporuke za borbu protiv ovog fenomena odnose se prije svega na to da se uključe svi koji do sada nisu bili uključeni, od sindikata, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, pa do ministarstava ekonomije i rada i socijalne politike. Ovaj problem se pri tome mora posmatrati u kontekstu ljudskih prava, i razumjeti da ova eksploatacija ne postoji mimo tržišta rada, napominje Ivana Radović:

„Iz raznih razloga je postalo normalno raditi na crno. Postalo je normalno pristajati na bilo šta kako bi se imao bilo kakav posao. To onda ljude čini manje opreznim, i daje im manje mogućnosti da procijene da li ih neke ponude koje dobijaju mogu odvesti kao žrtve u trgovinu ljudima. To je nešto čime mora da se pozabavi država. Vi ne možete da dajete neke preventivne savjete i preporuke, u smislu provjeravajte poslodavca, tražite pisani ugovor, ili već nešto slično, kada je sasvim normalno da to kod nas ne postoji“.

Radnici lak plijen

S obzirom na to da se radnici od ovakve vrste eksploatacije spašavaju tako što pobjegnu, ili ih takozvani „poslodavci“, kada shvate da su otkriveni, brzo vraćaju u zemlju porijekla, teško je ustanoviti tačan broj oštećenih, kaže Ivana Radović. Praktična propast srpske građevinske industrije uslovila je da radnici postaju lak plijen za trgovinu ljudima, i kao što vidimo, postaju žrtve eksploatacije upravo u onim zemljama gde su srpske građevinske firme bila tradicionalno prisutne, ocjenjuje Ivana Radović.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odg. urednica: Jasmina Rose