Film „Gladijator" koji se pojavio 2000. godine bio je hit koji je osvojio brojna priznanja i kojeg publika i danas rado gleda.

Dvadeset četiri godine kasnije, u bioskope je konačno stigao nastavak, ponovo u režiji Ridlija Skota (86), britanskog filmskog genija.

Borbe gladijatora očigledno oduševljavaju mnoge ljude, a analitičari nalaze zanimljive paralele s popularnošću modernih rijaliti šou-programa.

Hljeba i igara

Ljudima treba hljeba i igara – ta čuvena izreka koja se pripisuje rimskom pjesniku Juvenalu, govori o tome da je narod obično miran i zadovoljan kada mu se obezbijede hrana i zabava. Juvenal je kritikujući Rimljane ukazao na to da nisu dovoljno zainteresovani za politiku i da se lako prepuštaju površnim razbibrigama.

I zaista, gladijatorske borbe bile su „najveći politički instrument svog vremena“, kaže istoričar i stručnjak za gladijatore Aleksandar Marioti, koji živi u Rimu, nedaleko od Koloseuma.

Vespazijan, car koji je naručio izgradnju Koloseuma, došao je na vlast u teškim vremenima kada je Rim bio uzdrman građanskim ratovima. „Vespazijan je bio čovjek iz naroda i shvatio je da mora pridobiti ljubav stanovništva, jer je carska titula bila na klimavim nogama“, objašnjava Marioti za DW.

„Rimljani su imali običaj da narodu dijele žito, pa to pokriva ’hljeb’. A ‘igre’ su bile te raskošne, skupe predstave“, dodaje Marioti, opisujući način na koji su gladijatorske borbe služile za odvraćanje pažnje naroda i stabilizaciju vlasti. 

Rijaliti TV — savremeni „cirkusi"?

Olivija Stovel, doktorantkinja na Univerzitetu Mičigen, koja se bavi proučavanjem istorije rijaliti-programa, takođe vidi povezanost između gladijatorskih borbi i emisija poput „Survivor“. U šali dodaje da, iako se emisija „Skrivena kamera“ koja je počela da se emituje još 1948. često smatra prvim rijaliti-programom, „u stvari bi trebalo početi od Koloseuma!“

U suštini, oba „formata“ imaju zajedničko to što ljudi učestvuju u nadmetanju radi zabave gledalaca. Neki bi, međutim, mogli da prigovore da učesnici u današnjim rijaliti-programima obično učestvuju dobrovoljno, dok su gladijatori u starom Rimu često bili primorani na to. Ali, to nije sasvim tačno.

U početku su većina gladijatora bili robovi ili kriminalci osuđeni na borbu u areni, ali s porastom popularnosti igara, sve više slobodnih ljudi počelo je dobrovoljno da se prijavljuje u „gladijatorske škole“. Tamo su trenirani da postanu profesionalci – pravi heroji koji su utjelovljavali rimske vrline, poput hrabrosti i snage.

„Znamo da su od 75. godine p.n.e. polovina svih gladijatora bili slobodni ljudi. Oni su bili veoma dobro plaćeni: dobijali su 2.000 sestercija kao bonus za prijavu. Godišnja plata rimskog vojnika iznosila je 900 sestercija. Dakle, za samo jedan potpis dobijate dvogodišnju platu vojnika“, objašnjava Marioti.

Bio je to jednostavan način da se zaradi mnogo novca, a treba imati na umu i da je „u antičkom svijetu bilo mnogo teže promijeniti društveni status nego danas“.

Najpoželjniji sportisti svog vremena

Gladijatori su bili svjesni da rizikuju život, ali su imali i priliku da postanu bogati i slavni.

„Bili su najpoželjniji sportisti svog vremena“, kaže Marioti. „Važili su za najniži sloj društva, ali su istovremeno izazivali veliko divljenje.“ 

Učesnici rijaliti-programa, naravno, ne rizikuju život, ali takođe nešto žrtvuju nadajući se slavi i bogatstvu, objašnjava Olivija Stovel: „Privatnost, a u određenoj mjeri i dostojanstvo.“

Klasičan način stvaranja drame je na primjer uskraćivanje sna učesnicima i obezbeđivanje velike količine alkohola, „tako da imate neispavane ljude, koji su ponekad pijani i potpuno odsječeni od okruženja koje im inače pruža podršku u životu“. Poznati primjeri takvih emisija su „The Bachelor“, „Survivor“ i „Big Brother“.

Učesnici često govore o „spoljnom svijetu“, jer za vrijeme trajanja rijalitija žive u posebnom svijetu, lišeni porodice, prijatelja, posla, komfora i svojih navika – što je još jedna paralela s gladijatorima, koji su takođe bili potpuno izolovani od ostatka društva.

Producenti — moderni carevi?

Poređenje gladijatora s učesnicima savremenih rijaliti-programa pokreće pitanje: ko je car u toj modernoj analogiji?

„Mislim da smo to mi koji kreiramo rijaliti-program", kaže Sagar More, producent i režiser iz Mumbaja u Indiji – zemlji koja je poslednjih godina postala opsjednuta rijaliti-televizijom.

More je režirao deset sezona najdugovečnijeg indijskog rijaliti šou-programa „Roadies“. Priznaje da nikada ne bi želio da bude učesnik: „Nipošto: znam šta im radim!“

„Roadies" prati mlade ljude na putovanju kroz razne dijelove zemlje, dok ispunjavaju zadatke. „Mi samo stvaramo situacije, a ljudi u njih unose svoje emocije i strategije. Ali, kako sezone prolaze, zadaci postaju sve teži i intenzivniji“, objašnjava More. 

On takođe ističe da postoji ogroman broj sati snimljenog materijala. Urednici odlučuju šta se emituje, a šta ne, što im daje značajnu moć. „To zapravo može da promijeni tok priče“, kaže. Najvažniji kriterijum pri donošenju tih odluka jeste faktor zabave za publiku.

Osvajanje naklonosti publike

Vratimo se u stari Rim gde je car imao direktnu moć nad sudbinom gladijatora, ali je takođe imao na umu i želje gledalaca, u krajnjoj liniji s ciljem da zadrži njihovu naklonost.

Kada bi gladijator izgubio oružje i podigao prst – znak da traži milost – car bi obično zatražio od publike da gestovima ili vikom signalizira da li borac treba da živi ili da umre.

Danas rijaliti-program nije, naravno, pitanje života i smrti, ali je već decenijama podložan kritikama, bilo zbog loših radnih uslova na setu, promovisanja nezdravih standarda ljepote ili zbog optužbi za manipulacije. Posebna pažnja u poslednje vrijeme usmjerena je na mentalno zdravlje. Mnogi učesnici različitih emisija govorili su o osjećanju usamljenosti, anksioznosti i čak depresiji koju su doživjeli tokom i nakon snimanja. Mnoge emisije sada nude određeni vid psihološke podrške, ali to često nije dovoljno.

Borbe gladijatora su zabranjene početkom 5. vijeka, ali filmovi o njima i dalje privlače veliki broj gledalaca. Prvi Skotov film „Gladijator“ zaradio je oko 457 miliona dolara, a očekuje se da će i nastavak širom svijeta dobiti „podignuti palac“.

*Ovaj članak je najprije objavljen na engleskom jeziku, a adaptacija je epizode podkasta „Don’t Drink the Milk: The curious history of things“ koji su kreirale Čarli Šild i Rejčel Stjuart, a uredio Sem Bejker.

Pratite nas i na Facebooku, na X-u, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu