Predsjednica Litvanije Dalija Gribauskaite poznata je po svojim oštrim komentarima. Tako je i ove dogovorene smjernice saradnje s Turskom ocijenila kao „izuzetno komplikovane, veoma teško sprovodljive i na ivici međunarodnog prava“. Zaista, tu ima toliko mnoštvo otvorenih pitanja da je teško povjerovati u uspjeh dogovora.

Počinje već sa pravnim pitanjem: da li će svaka izbjeglica imati priliku da se pojedinačno ispita njen zahtjev za azilom? Paušalno odbijanje nije dozvoljeno. Da li će se Turska pošteno odnositi prema onima koji nisu iz Sirije i koje bi ona najradije odmah protjerala? Protjerivanje u zemlje gdje će oni i dalje biti proganjani, Evropska unija ne smije da dozvoli.

Tu su zatim i praktični problemi: može li Grčka uopšte da obradi sve zahtjeve za azilom i da uspije da organizuje povratak u Tursku onih koji su ilegalno prešli granicu? Kako sada stvari stoje – teško. Čitava Evropa mora da bude spremna na nove ružne prizore i na to da će možda čitave porodice, uprkos njihovom ogorčenom otporu, biti prisiljene da napuste Evropu.

Ima i drugih puteva u Evropu

Veliko je pitanje i to koje će evropske zemlje biti spremne da prihvate sirijske izbjeglice. Neke su već unaprijed odbile da prime bilo koga. Ako sve opet ostane na samo par zemalja kao što je Njemačka, sve to zajedno neće uspjeti. Njemačkim biračima se to sve manje dopada, kao što su pokazali nedavni rezultati (pokrajinskih) izbora.

Sumnjiva je i najava da se i kod legalnog dolaska u Evropu radi samo o privremenom rješenju i to za 72.000 izbjeglica, što je relativno mali broj. A ako gotovo tri miliona sirijskih izbjeglica u Turskoj ima tako male šanse za legalan odlazak u Evropu, onda će oni i dalje pokušavati da dođu ilegalno. Pored toga, ne postoji samo put preko grčkih ostrva – u Evropsku uniju se može stići i kopnom ili opet morem preko Mediterana.

I na kraju, tu je i mogući veto jedne male članice Evropske unije: Kipra. Nikozija prijeti vetom iz političkih razloga, sve dok Turska ne prizna tu članicu Evropske unije.

Umjesto Sirijaca uskoro Kurdi?

I na kraju, mnogim članicama Evropske unije nikako se ne dopada ideja da bi trebalo proširiti pregovore o pristupu sa ovakvom vladom Turske koja se ideološki i politički sve više udaljava od Evrope – iako bar mogu da se tješe činjenicom da punopravno članstvo Turske u EU u dogledno vrijeme nema baš nikakve šanse.

Međutim, za mnoge Evropljane zastrašujuć je već i sam turski zahtjev da ukinu vize za njenih gotovo 80 miliona stanovnika koji žele da putuju u Evropsku uniju. Zbog sukoba unutar Turske, nije nemoguća pomisao da će tada milioni Kurda iz Turske da zatraže azil u Evropi.

Sve u svemu, čak i ako se sva ta pitanja riješe, to bi bio samo dio problema, a možda bi čak nastali i novi. Zato je pogrešno što njemačka kancelarka Angela Merkel polaže toliko nade u dogovor s Turskom. U isto vrijeme, zemlje na Balkanskoj ruti koje su zatvorile svoje granice poput Mađarske i Austrije, misle da su time dokazale da Evropa ne zavisi u tolikoj mjeri od Turske.

Dogovor Evropljana i Turske se, sve u svemu, svodi se na to da Ankara od EU preuzme prljav posao u zaustavljanju izbjeglica i migranata koji žele u Evropu. Ali na kraju će Evropljani ipak morati da se sami pobrinu za svoje granice.