Problem je poznat odavno, a Nijemci ga zovu Dunkelflaute – mračno i tiho. To jest, nema dovoljno sunca i nema vjetra.

Obnovljivi izvori energije kao što su lijepi i poželjni, ali upravo sada, kad se tek primiče najkraći dan u godini, sunca jednostavno nema dovoljno za proizvodnju električne energije u hladnim zimskim danima.

Zimi u Njemačkoj i vjetar može biti problem: po kopnenom dijelu se vuče zimska magla bez daška vjetra, a na vjetroparkovima Sjevernog mora ni zimske oluje nisu rješenje – kod previše jakog vjetra i one moraju biti postavljene u stanje mirovanja.

Zato se u takvim zimskim danima više poseže za „prljavom“ energijom fosilnih termoelektrana ili nuklearkama, ali i takvi kapaciteti u Njemačkoj su smanjeni.

Drugim riječima, u trenucima „zatišja“ elektrodistributeri kupuju električnu energiju na evropskom tržištu tako da je cijena električne energije mnogo nestabilnija.

To se manje tiče domaćinstava koja imaju dogovorenu dugoročnu cijenu, ali je ozbiljan problem za industriju koja plaća struju po trenutnoj, tržišnoj cijeni.

Kako nam objašnjava Matijas Mir iz Centra za energiju, klimu i resurse u Minhenu, takvi skokovi u cijeni se dešavaju kad je manje mogućnosti proizvodnje održive energije i kad zahladi pa se moraju uključiti grijalice.

Jutro 12. decembra

Ove zime se to nije često događalo jer je zima u Njemačkoj za sada bila blaga.

Ali, kako nam kaže Konal Hjusaf, koji u briselskom institutu Brugel prati cijene energije, to se dogodilo rano ujutro 12. decembra. Još u noći je megavat-sat električne energije bio 107 evra, ali kako se približavalo jutro – i kad su se počeli uključivati uređaji i termostati po kućama, cijena je eksplodirala na 936 eura.

Zakonima ponude i potražnje se cijena već istog dana brzo smirila, a i dan kasnije cijena je bila negdje oko 115 eura za megavat-sat.

No za razliku od cijene, nisu se smirili duhovi diljem Evrope: norveški ministar energetike Terje Asland izjavio je da se „razmišlja“ o prekidu energetske isporuke prema Danskoj, a list Fajnenšel tajms piše da i drugi u Norveškoj žele da „ponovo razgovaraju“ o isporuci energije Njemačkoj i Velikoj Britaniji, koji se smatraju glavnim krivcima za eksploziju cena.

I švedska ministarka energetike Eba Buš rekla je da bi bilo moguće postaviti novi podvodni dalekovod prema Njemačkoj, ali samo ako će Njemačka biti u stanju da stabilizuje svoje tržište i u takvim vrhuncima nesklada ponude i potražnje.

Jer inače to ugrožava švedske potrošače i njihov pristup jeftinoj domaćoj energiji.

Ujedinjena Evropa – barem po dalekovodima

Zapravo, ako je negde postignuto jedinstvo u Evropi, onda je to bilo na tržištu električne energije i takvo nacionalno razmišljanje je donedavno bilo nezamislivo.

„Evropsko tržište električne energije duboko je fizički međusobno povezano i institucionalno usklađeno iako je to ipak skup različitih nacionalnih distributera“, kaže Hjusaf.

Zapravo, evropska mreža je po povezanosti druga po veličini na čitavoj planeti – posle kineske.

Matijas Mir ukazuje na manje poznatu činjenicu da je zapravo svaki sedmi kilovat koji potrošimo proizveden negde drugde u Evropi.

Evropska mreža je od izuzetne važnosti i za Evropsku komisiju. Samo tako vidi manju zavisnost Evrope od uvoza, a jedino tako će biti moguće i ostvariti ciljeve „Evropskog zelenog dogovora“, to jest smanjiti za 55 odsto emisiju gasova staklene bašte do 2030. u poređenju s nivoima iz 1990, a onda i od Evrope stvoriti „klimatski neutralni kontinent“ do 2050.

U 2023. obnovljivi izvori energije bili su najveći izvor električne energije u EU. Pokrivali su 44,7 odsto potreba, što je 12 odsto više nego godinu prije.

Ipak, još uvijek je važna električna energija koja će se nuditi potrošačima i bez sunca i vjetra: nuklearna energija čini gotovo 23 odsto potrošnje, a ona iz termoelektrana na fosilna goriva 32 odsto.

No, baš zato što se električna energija shvata kao „čista“, uključujući i sve veći broj električnih vozila, realno je očekivati da će i potražnja za električnom energijom značajno rasti.

Procjene EK govore o porastu od čak 60 odsto do 2030. godine, a ogroman problem su dalekovodne mreže. Njih 40 odsto je starije od četiri decenije i oni će teško izdržati povećanu potražnju i trend da građani sami proizvode energiju i nude je tržištu.

Jeftina Hrvatska, (pre)skupa Nemačka

I Evropska unija i naši sagovornici su uvjereni da samo stabiliziranjem zajedničkog evropskog tržišta može stabilizovati i spustiti cijena električne energije.

Konal Hjusaf ukazuje i na drastično različite cijene električne energije po Evropi: trenutno je najskuplje u Njemačkoj, gdje kilovat-sat košta 39,5 centi, dok je u Evropskoj uniji struja najjeftinija u Mađarskoj, sa samo 10,9 centi za kilovat-sat. U Srbiji je još malo jeftinije od toga.

Po njemu, neke zemlje „imaju sreću“ što imaju obnovljive izvore poput vjetra, sunca ili hidroenergije, ali povoljna cijena energije je ključna za konkurentnost čitave Evrope.

No, velike su razlike i u cijenama električne energije za industriju – i posebno to smeta Švedskoj i Norveškoj, koje su po tome među najjeftinijima u Evropi (9,4 i 8,8 centi za kilovat-sat).

A Njemačka tu čak nije najskuplja na kontinentu: dok domaćinstva plaćaju 39,5 centi, industrija plaća 23,3 centa, a u Irskoj firme kilovat-sat košta 25,6 centi.

Naravno, dok ne nastupi Dunkelflaute – tada je sve moguće.

Pratite nas i na Facebooku, na X-u, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu