DW: Od ove nedjelje, nakon što je decenijama tinjao, sukob oko Nagorno-Karabaha prerastao je u teške borbe između jermenske i azerbejdžanske vojske? Jeste li iznenađeni?

Štefan Majster: Malo sam iznenađen intenzitetom eskalacije, ali ne i činjenicom da je situacija eskalirala. Vojni sukob se priprema već nedeljama, a retorika je zaoštrena posebno na azerbejdžanskoj strani. Prethodnih nedjelja izvršen je neki vid mobilizacije i priprema za novi rat, a na kraju su došli oštri tonovi i sa jermenske strane. Bilo je jasno da će se u dogledno vrijeme nešto dogoditi.

Ujedinjene nacije Nagrono-Karabah 1993. priznaju kao dio Azerbejdžana. Turska sebe vidi kao zaštitnicu Azerbejdžana i obećala je vojnu podršku. Da li je Ankara na „pravoj" strani?

pročitajte i: Malo rata oko Nagorno-Karabaha dobro dođe svima

Shodno međunarodnom pravu naravno da je Azerbejdžan u pravu. Nagorno-Karabah i sedam drugih teritorija, koje su anektirali Jermeni, su državne teritorije Azerbejdžana. Jermenija s druge strane insistira na pravu na samoopredjeljenje naroda i ukazuje na to da je Nagorno-Karabah većinski naseljen Jermenima. Azerbejdžanska vlada je u međuvremenu naročito frustrirana, s obzirom da se pregovorima posljednjih godina, s njihove tačke gledišta, nije postiglo ništa. U tom smislu Turska je zaista na „pravoj strani", jer podržava principe međunarodnog prava. Ali, ono što sada prije svega vidim jeste to da Ankara svojom retorikom i isporukom oružja Bakuu više doliva ulje na vatru nego što doprinosi mirnom rješenju.

Intervju u vezi sa ovim konfliktom teško da može da se vodi bez da se pomene uloga Rusije. Kako ocjenjujete ulogu Moskve?

Rusija je odlučujući igrač. Moskva sebe vidi u ulozi „poštenog posrednika" i smatra se neutralnom. Ali, neutralnost ide toliko daleko da Moskva, na primjer, isporučuje oružje objema stranama. S druge strane Rusija ima vojnu bazu u Jermeniji i samim tim je sila zaštitnica te zemlje. Stoga se situacija neće smiriti i postići prekid vatre bez saglasnosti Moskve. Ali, i Turska se u ovom momentu veoma snažno pozicionira i biće vrlo interesantno kako će Moskva na to da reaguje.

Šta Vi mislite?

U zvaničnim izjavama iz Moskve se kaže da Ankara treba da se suzdrži i ne doliva ulje na vatru. A da bi naglasili to što su izjavili, već je, između ostalog, bilo i razgovora sa predsjednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Ne mogu da zamislim da Turska želi da uđe u otvoreni sukob s Rusijom. Drugim riječima: Turska će u jednom trenutku da popusti a Rusija će na kraju ponovo da pokuša da izdejstvuje prekid vatre između zaraćenih strana. S obzirom da su emocije dostigle tačku ključanja i u Jermeniji i Azerbejdžanu to neće biti lak poduhvat.

Pokušaji Evropske unije (EU), Jermenije i Azerbejdžana da poguraju mirovno rješenje, koncentrisani su od 1990-ih godina na rad „Grupe iz Minska". To je udruženje 13 država pod patronatom Organizacije za evropsku bezbjednost i saradnju (OEBS). Koje još mogućnosti imaju Evropljani u ovom konfliktu?

S jedne strane, Francuska predstavlja Evropljane u ovom formatu. S druge strane, njemačka kancelarka Angela Merkel je već telefonirala i sa jermenskim premijerom Nikolom Pašinjanom i sa azerbejdžanskim predsjednikom Ilhamom Alijevim. Dakle, postoji ako ništa pokušaj EU da se komunicira na diplomatskom nivou. Ali, EU u tom regionu ne igra ključnu ulogu i samim tim ima malo sredstava pritiska. U Bakuu više jednostavno ne vjeruju da će format iz Minska dovesti do bilo kakvog napretka.

pročitajte još i:Nagorno-Karabah: Tri decenije jalovih razgovora i smrtonosnih sukoba

Postoji li na evropskoj strani jasna linija, na kojoj strani stoji?

Retorički EU je na strani Bakua, ne priznaje Nagorno-Karabah i pledira za integritet države Azerbejdžan. Istovremeno se konstantno diskutuje o pravu na samoopredjeljenje naroda i time pokušava prikazati kao neutralan akter, koji želi da posreduje između dvije strane. Međutim, pitam se koliko je Evropljanima uopšte bitan ovaj konflikt i zar nisu posljednjih godina bili zadovoljni statusom kvo. Evropska unija je u ovom sukobu koji ima ogromnan konfliktni potencijal, bila suzdržana. Isto je i sa Sjedinjenim Američkim Državama, koje zajedno sa Rusijom i Francuskom predsjedavaju „Grupom iz Minska". To je dalo prostora Turskoj da uleti u ovaj vakuum. No, na kraju se ovaj konflikt i njegovo rješavanje prepustio manje-više Rusiji.

Štefan Majster je njemački politikolog čiji se rad fokusira na istoriju istočne Evrope. Bio je direktor Robert Boš centra za srednju i istočnu evropu, Rusiju i centralnu Aziju. Od 2019. je na funkciji direktora Kancelarije za region južnog Kavkaza Fondacije Hajnrih Bel.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android