Predizborna obećanja krajnje desnice i ljevice u Francuskoj imaju nešto zajedničko: veoma, veoma su skupa. Bez obzira da li se radi o tome da se odlazak u penziju vrati na 60 godina, povećanju minimalne zarade ili paušalnom oslobađanju od poreza za osobe mlađe od 30 godina. Obećani izborni pokloni ugrožavaju ionako praznu državnu kasu Francuske milijardama dodatnih izdataka. Gdje će se naći novac za ovo? Ni krajnja desnica ni krajnja ljevica u Francuskoj ne daju odgovor na ovo pitanje.

Za ekonomistu Fridriha Hajnemana, ovo odražava „radikalizaciju ekonomske politike" od strane francuskih ekstremnih partija. "To su ekonomski programi koji su potpuno nerealni. To je kao Nirvana, a ne kao francuska ekonomija kakva je danas", kaže stručnjak za javne finansije Lajbnicovog centra za evropska ekonomska istraživanja (ZEW) u intervjuu za DW.

Urušene državne finansije

Ekonomija druge po veličini privrede u Evropskoj unijiveć stenje pod brdom duga koji iznosi oko 110 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Budžetski deficit je prošle godine iznosio 5,5 odsto privredne proizvodnje. Prema kriterijumima Ugovora iz Mastrihta, dozvoljen je deficit od samo 3 odsto i državni dug od maksimalno 60 odsto BDP-a.

A moglo bi da bude i gore: Prema procjenama, izborni pokloni francuske ljevice i desnice mogli bi da opterete francuski nacionalni budžet dodatnom potrošnjom do 20 milijardi evra godišnje. Prema nekim stručnjacima, moglo bi da bude i skuplje.

Ali šta će EU da uradi ako desničarska ili ljevičarska vlada u Parizu jednostavno rizikuje i ne mari za kriterijume iz Mastrihta?

„Za ovo jednostavno ne postoji plan B", priznaje u intervjuu za DW Lorenco Kodonjo, koji je ranije radio u italijanskom ministarstvu finansija, a sada radi kao makroekonomski savjetnik za institucionalne investitore u Londonu.

U Italiji stvari izgledaju još gore kada su u pitanju državne finansije. Tamošnji deficit je 2023. godine iznosio 7,4 odsto, a nacionalni dug je bio oko 140 odsto italijanske ekonomske proizvodnje. Ali za razliku od Emanuela Makrona u Francuskoj, vlada premijerke Đorđe Meloni u Italiji je čvrsto u sedlu.

„Evro bi patio"

Čak i nakon novih izbora u Francuskoj, on ne vidi „nijedan scenario po kojem će evrozona propasti“, naglašava Lorenco Kodonjo, koji takođe predaje na Londonskoj školi ekonomije (LSE). „Ali vidim scenario u kojem sve evropske institucije završavaju u nekoj vrsti pat pozicije u kojoj u suštini više ništa ne funkcioniše. Sve bi tada bilo blokirano i više ne bi bilo političkih inicijativa.

„Ovo bi moglo biti problematično u situaciji kada imamo trgovinski rat između SAD i Kine i veoma nestabilnu globalnu geopolitičku situaciju u kojoj se dva otvorena sukoba odvijaju u blizini granica EU", rekao je Kodonjo.

Takođe bi imalo uticaj na spoljnu vrijednost zajedničke evropske valute i evro bi se mogao razviti u slabu valutu. „Pošteno je reći da bi evro trpio“, rekao je finansijski stručnjak.

Bez mjera predostrožnosti protiv populističke ekonomske politike

Stroge norme kriterijuma iz Mastrihta bile su ublažene tokom korona krize i od tada su postale fleksibilnije. Novi okvir ekonomskog upravljanja evrozonom stupio je na snagu, 30. aprila 2024. godine.

Dok se ograničenja deficita i javnog duga i dalje primjenjuju, novi okvir daje nacionalnim vladama više slobode u tome kako i do kada da dovedu svoje finansije u red.

To možda još uvijek nije dovoljno, plaši se Kodonjo. „Francuska bi mogla biti prva zemlja koja namjerno zanemaruje novi fiskalni okvir."

Potencijal za ucjene od strane prezaduženih država je realan: u prošlosti kršenje pravila o deficitu ili dugu od strane pojedinih zemalja nije praćeno primjetnim posljedicama od strane Evropske komisije ili Evropske centralne banke (ECB).

„Upravo je to problem u koji se ECB sve više upuštala posljednjih godina – govoreći: Mi smo tu da pomognemo“, naglašava Fridrih Hajneman.

Ovo je bio blagoslov u akutnoj krizi kao što je pandemija da se pomogne ugroženim državama. „Ali ECB ne smije da bude autoritet koji po svaku cijenu održava likvidne vlade evrozone – čak i ako su problemi izazvani neracionalnom ekonomskom politikom“, naglašava stručnjak za nacionalni dug. „To bi bio potpuno pogrešan signal."

Ko kontroliše inspektore?

Hajneman se žali da je i Evropska komisija u prošlosti često bila previše blaga prema prekršiteljima deficita. On smatra da je ključna uloga Komisije EU u poštovanju pravila o dugu ključna greška u dizajnu evrozone.

Kao de fakto vlada EU, ona nije odgovarajuća instanca „da bude neutralan arbitar o dugovima država članica. Jer jednostavno je uvijek u situaciji da mora da ulazi u dogovor sa državama članicama i pravi kompromise."

Hajneman bi želio da Evropski fiskalni savjet ima veću težinu u praćenju pravila o dugu. Time se procjenjuje da li Komisija EU pravilno ocjenjuje finansijsku situaciju država članica i pravilno primjenjuje Pakt stabilnosti. Hajneman žali što Fiskalni savjet nema nikakvu političku težinu.

Prisilni transferi sa sjevera EU

„Ali ako Komisija EU nastavi da vrši svoju ulogu na tako ispolitizovan način, da radije pravi političke kompromise umjesto da preduzima teške akcije, onda su sumorni izgledi za razvoj duga evrozone", kaže Hajneman.

Hajneman sumira motive birača u Francuskoj koji glasaju za populističku partiju. „Ovi birači kažu: Razumijemo da politike za koje glasamo zapravo ne funkcionišu. Ali možemo da ih iskoristimo da prisilimo transfere iz sjeverne Evrope – a to je mnogo bolje nego da doživimo mjere štednje ovdje kod kuće.“

Stručnjak za državni dug upozorava da se tome mora stati u kraj: „U suprotnom ćemo imati ogroman problem za prihvatanje Evropske unije u sjevernoj Evropi".

Ovaj tekst je izvorno objavljen na njemačkom jeziku. 

Pratite nas i na Facebooku, preko Twittera, na Youtubeu, kao i na Instagramu