„Od početka ruskog agresorskog rata protiv Ukrajine, protivnici isporuka oružja Ukrajini skandiraju kao mantru da Zapad mora „dati šansu diplomatiji". Oni smatraju da se konflikt mora „zamrznuti prekidom vatre". Ali, diplomatija ima smisla "tek na kraju rata",  piše u autorskom članku za Tagesšpigel Aleksander Rotert, politikolog koji je više godina kao saradnik OEBS-a boravio u Bosni i Hercegovini, ali bio i specijalni savjetnik u Kancelariji visokog predstavnika u BiH (OHR).

Nepoželjan trenutak za kraj rata

Rotert ističe da čak i kada bi „Vladimir Putin iznenada bio spreman za prekid vatre i mirovne pregovore, to svakako ne bi bio priželjkivani početak kraja rata". Jer, „svaki prekid vatre ili pregovori samo bi imali za cilj poboljšanje nesigurne pozicije Rusije na linijama fronta", a Putin je to, kako piše u članku, "demonstrirao mnogo puta od svoje invazije koja je počela 2014. godine".

U tekstu se na nekoliko primjera iz jugoslovenskih ratova pokazuje do čega može da dovede „preuranjena, nepromišljena i vojno neutemeljena diplomatija (diplomatija koja nema vojnu podršku)". Autor napominje da su prije 30 godina, 2. januara 1993. godine, pregovarači u ratu u Bosni i Hercegovini lord Dejvid Oven i njegov američki kolega Sajrus Vens predstavili tzv. Vens-Ovenov plan. Njihov plan je nazvao „paradnim primjerom politike popuštanja (appeasement) “, kojim se „srpskim agresorima ponudila skoro polovina teritorije“.

Glavna žrtva prisiljena na mir

Rotert piše kako je Zapad „glavnu žrtvu beogradskog agresorskog rata, legitimnu vlast u Sarajevu, praktično prisilio da prihvati ovaj diktirani mir". „Ali glad srpskog rukovodstva za teritorijom bila je tolika da je pohlepa pobijedila racio" i srpsko rukovodstvo je odbacilo ono što je smatralo izuzetno udobnim kompromisom.

Plan je predstavljen u januaru a konačno proglašen propalim u junu 1993.

„Da su prihvatili sporazum, mnogo toga što se dogodilo na njihovu štetu ne bi se dogodilo", piše Rot ističući da bi se „pod tepih gurnuli neopisivi srpski zločini počinjeni od aprila do decembra 1992, koji su odnijeli do 40.000 života".  

"Danas se ionako mnogi ljudi, ako uopšte, samo šematski sjećaju varvarske opsade Sarajeva koja je trajala više od hiljadu dana", piše Rot i dodaje da su "stotine masakara, sličnih Buči, pa čak i logori u Prijedoru, zaboravljeni - upkos britanskim tv-snimcima izgladnjelih i iscrpljenih ljudi".

„Posthumna Hitlerova pobjeda“

Autor u tekstu citira jevrejskog komandanta Varšavskog geta Mareka Edelmanna, koji je 1992. izjavio da Evropa nakon Holokausta nije ništa naučila i da je ono „što se u Bosni dešava posthumna Hitlerova pobjeda“.

„Uprkos ovom hitnom upozorenju, trebalo je (da prođe) još tri godine i 60.000 mrtvih prije nego što se Zapad konačno odlučio da interveniše", piše Rotert. Takođe ističe apsurd da je "žrtvama bio uveden embargo na oružje".

„U slučaju Ukrajine, Zapad je barem nešto naučio iz ove bezgranične nepravde: Samo vojni pritisak može da ubijedi političke i vojne parije da pristanu na pravi mir", zaključuje  autor gostujućeg članka u Tagesšpigelu.

Priredio: Svetozar Savić

Pratite nas i na Facebooku, na Twitteru, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu