Milan Miljković već dvije godine vozi kamione po Evropi. Istetoviran, kao i većina kamiondžija, uklapa se u stereotip „čvrstih momaka" koji voze i po 15 tona. Na život u kamionu se navikao, ali mu je u početku, kako kaže, bilo veoma teško.

„To je toliko stresno, stresno je voziti, to je 20 metara koje moraš voziti u rikverc. Meni su rekli da će biti trenutaka kada ću plakati za volanom. Mi jesmo plakali za volanom. Koliko god da je čovjek jak, u jednom trenutku ugasi motor i kaže „ja ovo ne mogu da radim, ovo je isuviše stresa i nema tog novca koji taj stres može da plati". A onda legne, ujutru ustane i krene ispočetka", priča Milan koji je palačinkarnicu u centru Niša zamijenio za sigurnih 2.000 evra.

To je novac koji, kako sam kaže, ipak nadomjesti brojna odricanja koja nosi život kamiondžije, i njemu lično, i njegovoj porodici. Jeste da nije kod kuće, ali sada cijela porodica ima dovoljno novca za normalan život. Od 15 radnih sati tokom dana, Milan svakodnevno vozi 10 sa pauzom u kojoj mora sebi da spremi obrok. U kamionu ima plinsku bocu i udoban krevet.

„Ja mislim najiskrenije da su dvije stvari glavna muka svakog kamiondžije, obrok u toku dana i higijena, tuš. To su uslovi sa kojima kamiondžije imaju najviše muke u životu.

Lijepa zarada i još vidiš svijeta

Za dvije godine, prošao je 13 zemalja, ili kako on kaže, obišao je Evropu za DŽ. Kad god ima obaveznu pauzu od 45 sati, Milan parkira kamion, obuče drugu garderobu i upoznaje gradove u blizini. Tako je upoznao Madrid, Pariz, Barselonu....

„To je veliki plus za ovaj posao. Sav taj umor nekako nestane, svo to nezadovoljstvo ritmom koji imate, i stresom koji imate, sve to nestane kada izađete iz kamiona i vidite svijet", kaže Milan za DW.

Upravo na ovakav put se sprema njegov poznanik Vladimir Tomić koji više ne može da živi od novca koji zarađuje kao radnik obezbjeđenja. I on i supruga imaju male plate, i kako Vladimir kaže, rade za račune i za školske potrebštine za djecu. Položio je vozački ispit za šlepere, odlučan je da ide, ali ga taj težak život ipak zabrinjava.

„Plaši me kako ću prvo da podnesem odvojenost od djece, posebno što od 2007. godine, od kako živimo zajedno supruga i ja, nismo se odvajali ni jedan dan. Kako će sin i ćerka da podnesu, mi ih pripremamo na to, ali su oni još mali. I kako ću da se snađem na novom poslu, jer sa 42 godine, polazim ponovo od nule, ponovo sam na početku", priča nam Vladimir.

Teško je zbog odvojenosti, ali su zadovoljni

Vladimir kaže da poznaje mnogo ljudi koji su na ovaj način otišli, i za svakog od njih zna da je, ma koliko im je teško, zadovoljan time jer kako i sam primjećuje, sredili su kuće, račune i imaju novac za pristojan život. S druge strane, Milan Cenić ima dozvolu za kamione, ali radije vozi autobus u kompaniji Niš ekspres.

„Odvojenost od kuće, od porodice, spavanje u kamionu, sredstva za ličnu higijenu, kupanje na benzinskim pumpama, sve je to malo... ne može to svako. Treba čovjek da se navikne na to", kaže vozač Nišekspresa i dodaje da je njegov posao daleko odgovorniji jer prevozi nekoliko desetina putnika. Kako nije oženjen, plata od 60.000 dinara za njega je dovoljna, mada bi, kaže, bilo lijepo da je veća. Njegovom kolegi Dejanu Stojanoviću, to nije ni blizu dovoljno novca jer ima porodicu, međutim, bavi se poljoprivredom, pa mu je kaže, to što sadi lubenice, olakšavajuća okolnost.

U kompaniji „Niš ekspres" nisu bili zainteresovani za razgovor sa novinarima. U telefonskom razgovoru kažu da oni nemaju problema sa odlaskom radnika kao na primjer „Lasta", ali konkurs na njihovom sajtu je stalno otvoren, a uslovi za posao je samo D dozvola, bez obzira na radno iskustvo.

S druge strane, za vozača taksi vozila, potrebno je mnogo uslova, pa je zakon koji je počeo da se primjenjuje od prošle godine, još jedna stvar koja tišti taksi udruženja, pored toga što im radnici odlaze u kamiondžije.

„Do prošle godine, uslovi za taksi vozača su bili da ima bilo koju srednju školu, pet godina vozačku dozvolu, da nije krivično osuđivan i slično. Sada smo u obavezi da imamo vozača koji ima saobraćajnu školu, smjer vozač ili saobraćajni tehničar, C kategoriju, odnosno, verifikacionu dozvolu iz auto-moto saveza da je profesionalni vozač, sa iskustvom od pet godina u javnom saobraćaju, ljekarsko uvjerenje i polaganje taksi ispita. Ko ima C kategoriju, on sigurno neće da se bavi taksijem, nego ide u inostranstvo da vozi kamion. Ostali koji nemaju C kategoriju, oni nemaju pet godina iskustva u javnom saobraćaju, jer imaju samo B kategoriju i opet ne mogu da se bave taksi prevozom. Znači, vozača za taksi uopšte nema", kaže Milan Mitić, predstavnik najvećeg taksi uduženja u Nišu.

Zbog svega ovoga, taksisti rade dvokratno, a u svakom trenutku ima 15-ak kolega koji polažu za C i E kako bi otišli u inostranstvo. Milan kaže da ih sigurno ima i više.

„Ima sigurno puno onih koji kriju da polažu za kamione da ne bi dobili otkaz itd. Kakav otkaz, to nema kod nas! Oni sami daju otkaz. Mi smo prinuđeni da... U stvari, najveći je problem što smo imali kvalitetne ljude. Svi oni koji su bili ambiciozni i željeli nešto da promijene, oni su otišli.

Ostaje mali broj ljudi, na žalost nekvalitetnih, i sada se taksi udruženja otimaju o njih, da bi taksi uopšte opstao u gradu. A ljudi koji nemaju posao, i sa fakultetom i bez fakulteta, oni ne mogu da rade, jer im zakon ne dozvoljava da polažu taksi ispit", tvrdi Milan.

Problem sa taksijem

Taj novi zakon im je napravio velike probleme, kaže on. Na birou za zapošljavanje nema ni jedne osobe koja ispunjava nove uslove, a godinu dana uopšte nije izdata nijedna dozvola za taksi. Kaže da još uvek sakupljaju ljude za polaganje i da je saznao da ih ima tek 15ak. Na birou su mu čak savetovali da vozače uveze. Njegovo taksi udruženje se bori da se uslovi za vozače taksija promene, tim više što će kaže, na nove vozače koji ispunjavaju uslove morati da čeka 10 godina – dok se završi potrebna srednja škola i sakupi 5 godina iskustva u javnom saobraćaju.

U ovako bezizlaznoj situaciji nalaze se mnoga preduzeća u Srbiji koja se bave prevozom putnika. Prema procjenama udruženja prevoznika, u Srbiji fali oko 2.000 vozača autobusa i oko 6.000 vozača kamiona. Čak i Milan Cenić, vozač Niš ekspresa, iako za sada ne planira da napusti svoje radno mjesto, kaže „Nikad se ne zna. Bože moj. Može da se ode uvijek". Kao vlasniku E dozvole, vrata Evrope su mu uvijek otvorena.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android