Čaušeskuove mobilne crkve
31. maj 2018.
Rumunski fotograf Anton Roland Laub je tek po reakciji svoje supruge Nemice, kada joj je pokazivao svoj Bukurešt, i sam primetio nešto veoma čudno: nije bilo malo ljudi koji su se na ulici, čak i u autobusima ili tramvajima, na tačno određenim mestima u gradu krstili, kao da ulaze u crkvu. Ali crkve tamo nije bilo ni na vidiku: „Ja to nisam ni primećivao, jer sam rođen i odrastao u Bukureštu“, kaže fotograf.
Mesta na kojima bi se ljudi u Bukureštu odjednom prekrstili na tradicionalni, pravoslavni način, u stvari su mesta na kojima su nekada bile crkve: „To su crkve koje su ostale sakrivene iza betonskih komunističkih višespratnica ili su potpuno premeštene na neko drugo mesto. Tako sam došao na ideju da napravi seriju fotografija na tu temu“, kaže Laub.
Kao i mnogi drugi diktatori, i Čaušesku je želeo da stvori potpuno novu, monumentalnu metropolu Rumunije. Uzor mu nije bio samo Adolf Hitler – koji se čak radovao nakon prvih savezničkih bombardiranja Berlina, jer je ionako hteo da tamo poruši gotovo sve i uz pomoć svog arhitekte Alberta Špera podigne novu metropolu – Germaniju.
Gradi se „socijalistička budućnost“
Slične ambicije imali su i mnogi drugi komunistički vlastodršci, a u Rumuniji kažu da je Čaušesku došao na ideju da poruši „stari“ Bukurešt i izgradi novi nakon što je posetio Severnu Koreju. Mnogo tog ludila u Bukureštu i dalje postoji, pre svega Palata naroda (Casa Poporului) koja je i danas jedna od najvećih zgrada na svetu.
Ali za takve planove trebalo je najpre srušiti „staro“. „I moja porodica bila je pogođena zbog takozvane ’sistematizacije’ Čaušeskuovih urbanista. Roditeljska kuća moje majke je srušena i porodica je morala da se preseli u mali stan u novogradnji na četvrtom spratu bez lifta“, seća se fotograf. Roditeljska kuća njegovog oca ostala je čitava samo zato što je 1989. komunistički režim srušen – inače je i ona bila na spisku zgrada za rušenje.
Nije se dakle imalo obzira prema živim, socijalističkim podanicima, a još manje prema božijim kućama: više od 20 crkava jednostavno je srušeno, ali je komunistički režim u Rumuniji ipak neke od tih crkava – i to na šinama(!) – preselio na neko drugo mesto.
„Mobilne crkve“
Prema toj jedinstvenoj tehnologiji koju je razvio rumunski arhitekta Eugen Jordačescu dobila je ime i foto-monografija Antona Rolanda Lauba – „Mobilne crkve“ (Mobile Churches). U njoj je dokumentovano preseljenje sedam crkava i jedne sinagoge. U stvari, sam arhitekta Jordačesku pomogao mu je prilikom izrade tog umetničkog svedočanstva – i to arhivskim materijalima iz njegovog arhitektonskog biroa, zato što podaci u arhivama o tome projektu nisu bili pouzdani: „Podaci u arhivama bili su protivrečni, u različitim dokumentima uvek je bilo tri, četiri različite verzije.“ Dodatno je odmagalo to što u Rumuniji ne postoji izražena volja za suočavanje sa sopstvcenom prošlošću.
„Mene nije interesovala toliko tehnika, koliko razlozi zbog kojih su crkve preseljene“, kaže fotograf. „One u suštini nisu bile na taj način spasavane , već potiskivane. Trebalo je da postanu nevidljive“, smatra Laub. Tako je na nekom uočljivom mestu nicala nekakva betonska grdosija, a crkve su bile skrivene iza nje.
Neki od tih projekata preseljenja pokazuju sav besmisao megalomanije. Odličan primer je manastirska crkva Svete blagovesti sagrađena još 1726. „To je bio čitav jedan manastirski kompleks, sa radionicama u kojima su monahinje pisale ikone, sa voćnjakom. Prilikom izgradnje vodilo se čak računa o tome odakle duva vetar… Ali od svega toga, preseljena je i preživela je – samo crkva. Posebna ironija je to što se ona danas nalazi iza sedišta tajne službe“, kae Laub.
Umesto komunističke – crkvena megalomanija
Monografija u izdanju izdavačke kuće „Kehrer“ iz Hajdelberga prilično je ambiciozna: izdata je na tri jezika, a sam Laub, kako bi na svojim fotografijama prikazao zdanja tih crkava, zbog toga što mu je smetalo drveće i okolno rastinje, morao je da ih fotografiše samo zimi, kad nema lišća. Tako je svake zime od 2013. do 2017. putovao iz Berlina u Bukurešt: „Fotografisao sam i na minus 18, sam sa fotoaparatom za veliki format negativa. Sve me bolelo od hladnoće“, seća se Laub i još jednom hvali svoju suprugu, Lote koja je uvek bila uz njega i pomagala mu.
Ona je i autorka eseja „Grad na šinama“ koji je deo foto-monografije i u kome ona konstatuje da je s preseljenjem crkava komunistički ateizam zapravo izazvao potpuno suprotan efekat: „Njihova važnost u svesti društva time nije smanjena, već je povećana. Te crkve, a najmlađa je podignuta 1877, tako su se ukorenile u svesti i još više dobile na značaju“.
Nakon sloma komunizma i u Rumuniji se dogodilo ono što se desilo i u mnogim drugim državama: Rumunska pravoslavna crkva postala je državotvorna institucija, a u Bukureštu se gradi nešto što bi trebalo na kraju trebalo da bude jedna od najvećih pravoslavnih crkava na svetu – Hram spasa rumunskog naroda. Nemali broj ljudi smatra da je Crkva sada od komunista nasledila megalomaniju, jer će taj hram biti velelepniji čak i od susedne Čaušeskuove Palate naroda.
Anton Roland Laub može jedino da konstatuje da je trend i njegovoj otadžbini sličan onima u Poljskoj, Rusiji, pa i Srbiji: „Crkva je na kraju pobedila komunizam. Mislim da je ona u današnjoj Rumuniji možda najjača stranka.“