Tridesetog septembra 1999. su ruski tenkovi ušli u Čečeniju – drugi put u pet godina. To je bio početak onoga što danas zovemo Drugim čečenskim ratom. Prvi je potrajao od 1994. do 1996. i završio se mirovnim sporazumom koji su potpisali tadašnji ruski predsednik Boris Jeljcin i bivši sovjetski oficir Alsan Maskadov.
Nekadašnja sovjetska autonomna pokrajina je faktički postala polunezavisna tvorevina koju vodi gomila zavađenih gospodara rata. Region je nominalno ostao pod kontrolom Rusije, ali u suštini Moskva se nije bogzna koliko pitala. Većina Rusa je taj sporazum videla kao poraz njihove države – bili su u pravu.
U avgustu 1999. je reč međutim imao izvesni Vladimir Putin, tada novi ruski premijer za kojeg se već znalo da će naslediti Jeljcina. Mlad i energičan odmah je počeo sa oštrom retorikom o „čečenskom pitanju“. Tome je doprinela i serija misterioznih eksplozija u stambenim blokovima u Moskvi i Volgodonsku u septembru.
Bezbednost po svaku cenu i „istrebljenje terorizma“ postali su prioritet za Ruse. Kada su trupe krenule ka čečenskoj prestonici Groznom, ljudi su dobro znali da je za to manje zaslužan bolješljivi Jeljcin, a više Putin. Godinu dana kasnije je Putin postao predsednik.
Rat je u zvaničnom vokabularu nazivan „anti-terorističkom operacijom“. Trebalo je da bude brz i pobedonosan. Naposletku, i glavni vođa čečenskih snaga i veliki muftija tog regiona Ahmat Kadirov promenio je stranu i napravio dogovor sa Kremljom.
Ahmat Kadirov je stradao u bombaškom napadu 2004. godine. Njegov sin Ramzan – najmoćniji muslimanski lider u Rusiji – od tada vodi Čečeniju kao privatnu grofoviju.
U ta burna vremena pre dve decenije Rusi su trampili još svežu slobodu za tobožnju izvesnost koju ima je ponudio Putinov autoritarizam. I ko bi mogao za to da ih krivi?
Kolaps Sovjetskog Saveza doneo je pad ekonomije i propast mreža socijalne pomoći. Kada je Putin 1999. obećao da će „goniti teroriste svuda“, da će „sabiti bandite u toalet i pustiti vodu za njima“, to mu je smesta donelo podršku desetina miliona ljudi koji su žudeli za moćnim liderom koji bi obnovio „samopoštovanje“ njihove zemlje. Ali sada moraju da žive sa posledicama.
Grozni danas ima čelične i staklene oblakodere, na ulicama su besni automobili – sušta suprotnost slici razorenog grada od pre dvadeset godina. Pa ipak, više od 80 odsto prihoda te autonomne republike sastoji se od subvencija iz federalnog budžeta.
Mnogi kažu da je to cena kojom Moskva mora da plati mirovnu pogodbu sa Kadirovim. Neprestane su glasine o korupciji u Čečeniji. Ali nema mesta na kojem bi se o tome javno govorilo.
Putinova bezbednjačka država rođena pre dvadeset godina kontroliše izbore na svim nivoima. Nema nezavisnih poslanika koji bi postavili pitanje o kršenju ljudskih prava ili zloupotrebi budžeta u Čečeniji. Nema nezavisnih regionalnih lidera koji bi pitali Kremlj zašto se porezi njihovih građana troše na drugom mestu – guverneri 80 ruskih federalnih jedinica su zapravo Putinovi nameštenici.
Sudstvo je takođe pod čizmom režima – a i da nije, teško da bi se našli tužioci i sudije koji bi se pozabavili Ramzanom Kadirovim. Oni koje taj čečenski lider smatra neprijateljima nestaju ili umiru pod čudnim okolnostima. Recimo istraživačka novinarka Ana Politkovskaja ubijena 2006. godine ili aktivistkinja za ljudska prava Natalija Estemirova ubijena 2009. Čuju se optužbe da u Čečeniji vlada šerijat, ali to kao da nikoga ne interesuje.
Nađe se još hrabrih novinara poput onih iz Novaje gazete. Oni su pre dve godine otkrili detalje o mučenju homoseksualaca pod Kadirovljevim režimom. Ali čemu služe novinarska istraživanja kada nema tužioca koji bi se time bavio?
Čečenija je i danas na mnogo načina mesto koje nema ništa zajedničko sa ostatkom Rusije. Ni Kremlj ni ruska podeljena i slabašna opozicija ne žele da to menjaju. Kada se – to jest, ako se – demokratija jednog dana vrati u Rusiju, Čečenija će biti možda i najteže i najbolnije nasleđe Putinove ere s kojim će naslednici morati da se izbore. Cilj će biti da ne bude opet rata.
Do tada su Rusija i sam Vladimir Putin rešeni da žive u senci rata za koji su mnogi olako mislili da će rešiti „čečensko pitanje“.
*Ruski novinar i politički komentator Konstantin fon Egert je redovni kolumnista DW na ruskom jeziku i voditelj emisija na TV kanalu Dožd. Ranije je bio urednik moskovske redakcije servisa BBC i glavni urednik radija Komersant FM.