Sedimo na stolicama od punog drveta. Poređane su po brodskom podu u redove koji terasasto završavaju ispod palmi. Kao da smo na palubi. Ispred nas su drveni stubovi i konopci. Levo svetluca luka, desno gradsko šetalište. Sunce je doduše zašlo, ali narandžasti odsjaj se još dugo gasi iznad crne linije ostrva naspram zaliva.

Odmah iznad glavnog trga, iza početka morske promenade, gradske vlasti su uredile mesto na kojem građanstvo i turisti mogu da zasednu i razgovaraju. Tu doduše postoji jedan kafe, ali piće donosiš sam, što znači da te niko ne prisiljava da nešto popiješ. Retko se na Sredozemlju može videti tako ekskluzivna lokacija uređena za obične ljude.

Varoš se zove Češme. U njoj prepoznajemo našu reč uvezenu sa Orijenta – česma. A crni masiv naspram zaliva koji se sve više stapa sa noćnim nebom jeste grčko ostrvo Hios.

Turska i Grčka, Azija i Evropa, ovde su toliko blizu, da tih sedam kilometara, koliko ih deli, na karti zapravo možemo videti kao nežni dodir, kao poljubac. Istorija ova dva kopna je mučna i krvava, ali kamen i more su prema svemu tome večeras ravnodušni. Tvrđava i čaršija, luka i svetla što se ogledaju u njoj naumili su da omađijaju svakog ko tu sedne i prepusti se ovoj noći.

Dolazak

Češme su hvalili Turci koje sam upoznao u Nemačkoj, kao i retki ljudi iz Srbije i Bosne koji su tamo već bili. Iz Beograda je otvorena redovna avionska linija za Izmir. Odluka je onda lako pala. Izmirski aerodrom je na svetskom nivou, nikada nismo brže dobili kofere. Uz pomoć jedne platforme na internetu naručili smo taksi uz odličan popust. Vožnja za tri osobe košta 50 evra – od aerodroma do pansiona u Češmeu, a to je preko 80 kilometara.

Uskoro smo se obreli u poprilično luksuznom kombiju. Sa auto-puta je teško zaključiti kojom zemljom prolazimo. Sudeći po rastinju moglo je to biti bilo koje mediteransko primorje – čempresi, palme, kamen, zimzeleno žbunje. Tek neobičan krov od plave keramike na jednom minaretu u seocetu pored mora, govori nam da smo u Turskoj.

Nakon isključenja s auto-puta taksista nas vozi lavirintom sokaka, jedva se mimoilazeći sa mopedima i pešacima. I već smo u dvorištu pansiona. Sa jedne strane bambus. Sa dve strane nar. I palme. U tom ćemo dvorištu desetak dana uživati u raskošnom turskom doručku, koji se ne da opisati – valja ga probati.

Već je bilo popodne kada smo se dali u istraživanje starogradskog jezgra. Adrese su ovde jednostavne. Sokak broj 2008 u mahali Ismet Inonu. Tako glasi adresa smeštaja. Svi sokaci su numerisani i označeni vidljivim tablama. Jedini izuzetak je Bulevar Ataturk, koji je zapravo kičma pešačke zone.

Uputili smo se tamo i već posle nekoliko koraka imali smo osećaj da smo u nekom živom grčkom mestu koje je okićeno mnoštvom turskih zastava i zastavica. Mirisalo je na roštilj, na pečeni kukuruz, sve se to mešalo sa mirisom mora koji je vetar donosio sa kraja ulice.

Ljudi su sedeli pred radnjama i buticima i razgovarali. Berbernice nisu bile tek radnje za ulepšavanje već i pravi debatni saloni. U samim radnjama zujali su klima uređaji, ali malo koji vlasnik je vreme provodio unutra. Ulica je bila dnevna soba, pozorište i šetalište.

U desetak dana tu smo viđali muzičare, političare koji agituju, prosjake i gospodu. U prvu subotu je kroz ulicu prodefilovala radosna povorka uz orijentalni ritam bubnja i klarinet koji je zvučao kao nekad zurle. Na čelu povorke je bila porodica. Otac je za uzde vodio okićenog konja, a jahao ga je njegov naslednik, dečak u tradicionalnoj nošnji.

Pošto se poveće društvo, sudeći po zvuku, zaustavilo negde u dubini čaršije, raspoloženo za kolce na sokaku, pretpostavio sam da se radi o sunećenju dečaka, jer sam slične svetkovine viđao u Bosni.

Ugasla radosna svetlost

Usred glavne ulice pomalja se jedna od najimpozantnijih građevina u varoši – Crkva Svetog Haralampija, davnašnjeg episkopa maloazijske Magnezije.

U 19. veku crkvu je podiglo tada većinsko grčko stanovništvo. Posle grčko-turskog rata dvadesetih godina prošlog veka Grci su morali da odu. Crkva svedoči o uzaludnoj nadi jedne hrišćanske zajednice. Sada se u crkvi priređuju prodajne izložbe.

Dok izlazim iz ove građevine, kao da mi povetarac dodirne obraz. Ili je to starac Haralampije, kojem je bilo 113 godina kada se u trećem veku žrtvovao Hrista radi, a pre toga preobratio čak i ćerku rimskog cara, namerio da mi nešto došapne. Teško je razabrati reči kroz vreme koje nas deli.

Pošto je od proterivanja Grka prošlo više od sto godina, verovatno više nema žive dece krštene u ovoj crkvi. Možda unuci te dece negde u Grčkoj ili u belom svetu pričaju priče o jednoj obali, jednom gradu i jednoj crkvi u kojoj su njihovi preci bili kod kuće. Ime Harlampije ima svoje značenje – radosna svetlost.

Ali i sadašnji stanovnici Češmea pričaju slične priče. Ostalo je zabeleženo da su posle balkanskih ratova ovamo došli i crnogorski muslimani. Desetak godina kasnije, kada su Grčka i Turska dogovorile „razmenu stanovništva“ usledile su kolone izbeglica iz epirske Makedonije, sa Krita i drugih ostrva. Neka od ovih starica koje sede u avlijama možda bi mogla da ispriča priču svoje majke koja je sigurno pevala tužne epirske ili crnogorske pesme o izgubljenom zavičaju.

Tako me, nepripremljenog, spopala melanholija istočnog Sredozemlja, usred letnjeg života koji vrca mirisima, ukusima, golom kožom. Lek je dobra večera uz tursko pivo čiji ukus dugo nisam osetio.

Kada se čovek nađe na glavnom trgu na kraju glavne ulice, desno je morska promenada, levo pristanište za jahte sa skupim restoranima i buticima. Ali nekoliko koraka od trga nalazi se tvrđava koja se svojim zidinama i kulama penje uz breg.

Ona svedoči o strateškoj važnosti ovog mesta za sultanove ambicije na Sredozemlju. Mada su je najpre podigli Đenovljani, osmanski gospodari su je od 16. veka proširili i udenuli u nju kamenu džamiju. U istorijske udžbenike Češme ulazi više puta u 19. veku. Odavde polaze sultanove trupe da pokore pobunjeno ostrvo Hios – u masakru je stradalo na desetine hiljada Grka, njih 45.000 je prodano u roblje.

Jula 1770. u ovim vodama se odigrala se značajna morska bitka između flote carske Rusije i osmanske flote. Osmanlije su pretrpele težak poraz.

Ruska carica Katarina htela je da ovekoveči slavu ruskog oružja pa je umetniku Jakobu Filipu Hakertu poverila izradu istorijske slike. Hakert je bio polaskan caričinom narudžbinom ali je imao problem – nikada nije video ni Češme ni bitku. U Italiji, gde je živeo, našli su mu se ruski ratni brodovi koji su se tu zatekli. U pravom vatrometu od paljbe potopili su rashodovanu tursku galiju. Umetniku je to bilo dovoljno. Carica je bila zadovoljna slikom.

Ali postavilo se pitanje autentičnosti. Danas znamo da nas mnoge istorijske umetničke slike zavaravaju – one ne oslikavaju događaj, već ideju događaja koja se nametnula posle njega. Valja reći da su Rusi u čast te pobede nazvali jedno kozačko naselje istočno od Urala – Česma.

Hasan-pašina carska mačka

Turci, prirodno, pamte svoju stranu priče. U njoj junačku ulogu ima Hasan-paša, zapovednik osmanske flote. On je prvom polovinom 18. veka na iranskoj granici carstva kao dečak pretvoren u roba, potom je postao janičar.

Posle ratova sa Rusijom u Alžiru, gde je služio, pao je u nemilost tamošnjeg osmanskog upravnika. Odlazi u Španiju, pa u Kraljevinu Napulj, gde služi u mornarici. Odatle donosi dragocena iskustva evropske organizacije mornarice. Sultan Mustafa III mu daje zapovedništvo nad jednim osmanskim ratnim brodom, a posle deset godina službe on je već zapovednik cele flote.

U porazu kod Češmea uspeo je da izvuče svoje brodove i posadu, pa nije pao u nemilost, kao ostali zapovednici.

Pred kapijom tvrđave u Češmeu nalazi se spomenik Hasan-paši – on je sahranjen u ovoj varoši. Pored njega je i kip lava. Kažu da je jedan od najvećih reformatora osmanske flote za vreme službovanja u Africi pripitomio mladunče lava i sa sobom tu kraljevsku mačku vodio u ratne pohode.

Sunce nad nekropolom

Ukoliko se čovek ne boji uspona, poseta gornjem gradu se svakako isplati. Već kod kapije u bedemima, na prilazu džamiji izgrađenoj unutar utvrđenja 1508, lepota ovog mesta nije više oslonjena na živost turističke košnice. To je orijentalno-mediteranski mir. Kamen, četinari, sunce.  U meni se bude sećanja na Hercegovinu od Mostara do Stoca.

Iza bedema, istorijski sokak nije dobio broj već se naprosto zove Sokak Kale, ulazi se u svet gornje mahale. Lepo renovirane kuće, iz kojih dopire običan razgovor i zveckanje escajga. Ovde se dobro živi. U senovitim tremovima i pred kamenim zidovima, ljudi do kasno u noć sede i tiho razgovaraju. Tu i tamo nabasate na poneki kafić ili restoran. 

Dole se vide dimnjaci kruzera, smaragdno more, a Hios kao da se preko noći približio turskoj obali. Posle desetominutnog laganog hoda nailazimo na gradsko groblje koje okružuje Gradsku džamiju. Oni koji teraju mak na konac zovu je Mehmet-agina džamija.

Tri sokaka su podelila groblje na više delova. Sedamo na kameni zidić. Opet isti osećaj kao na lokalnom groblju na Skijatosu: Kao da mediteranska svetlost učini misao o smrti manje gorkom.

Primećujem da na nadgrobnicima nema tradicionalnih islamskih verskih obeležja. Ime, prezime, godina rođenja, godina smrti. I to na celom groblju. Izgleda da je Češme kemalistička tvrđava, kao i Izmir.

Setim se da su slike i statue Kemala Ataturka izrazito zastupljeni na svakom mestu – od čajdžinice do ulaska na plažu. Kao lik i ime Tita na slobodnim površinama u pokojnoj Jugoslaviji. Partijska centrala kemalističke stranke je usred glavne ulice naspram popularnog kafea Mood.

Čovek iz Češmea

Sve je to istorija poslednja dva veka. Ali čovek se ovde naselio mnogo ranije.

Nedaleko od luke je arheološko nalazište koje dokazuje da je na mestu današnjeg grada postojalo ljudsko naselje još u ranom bronzanom dobu, 2.500 godina pre nove ere. S vremenom je ono uspostavilo veze sa Minojcima – prekomorskim komšijama.

Naselje je podelilo sudbinu minojske civilizacije – vulkanska erupcija na ostrvu Santorini koje je udaljeno 227 kilometara izazvala je cunamije. Prvi od četiri cunamija opustošio je ovaj deo obale.

U jednoj kući pepeo i nanosi ogromnog talasa zatrpali su čoveka i psa. Više od tri milenijuma kasnije arheolozi otkopavaju ovaj dvojac. Od tada je najstariji i najpoznatiji stanovnik varoši postao „Čovek iz Češmea“. Pas je ostao bezimen.

U samom pristaništu za jahte i brodice niz elegantnih restorana i kafea u skladnom suživotu sa skupim buticima pokazuju zašto je Češme neka vrsta turskog Rovinja.

Turski čaj ili kafa imaju uglavnom poznat i cenjen ukus. Ali kapućino ne spada u vrste kafe koje turske kafedžije baš umeju da pripremaju. Zato je u pristaništu i lokal internacionalnog lanca Starbucks, za one koji vole međunarodne standarde.

Jedna sirena, kao od paučine, zasela je na ulaz u marinu. Iza nje ne stoji nikakva priča, ona je tu da oneobiči prizor i možda da nas podseti koliko je ovdašnji svet blizak snoviđenju.

Turski turisti

Sam turistički život u mestu podređen je turskim potrebama. Ako čovek očekuje logistiku koja danas prati skoro svaku mediteransku destinaciju na glasu, onda se ovde ljuto vara.

Kancelarija namenjena komunikaciji sa turistima nalazi se na obali u prizemlju dvospratne džamije – neobična simbioza profanog i sakralnog. Dama iza pulta ne govori ni engleski ni nemački ni ruski. U pomoć mi priskače njena  poznanica koja je navratila na kafu. Ona me na tečnom nemačkom obaveštava da ne postoji mapa grada sa imenima ulica. Odustao sam od namere da postavim još neko pitanje.

Inače, na ulici se ne čuju zapadni jezici, skoro da ih niko ne govori ni u radnjama ni u restoranima. Ne čuju se ni inače glasni Rusi. Očito su turski turisti ovde ogromna većina. Ostali imaju tretman egzotične manjine. Ako sporazumevanje rukama i nogama zakaže, tu su elektronski prevodi sa pametnog telefona. Tako smo se sporazumevali sa gazdaricom deset dana.

Fiskalni računi nisu na svim mestima standard – dobro staro konobarsko blokče je česta pojava koja budi sećanja na prošli vek. Brkati vozač lokalnog autobusa ne pomišlja da nam za naš novac pruži neku kartu. Uredno vrati kusur i da gas. Među stotinama programa na televiziji baš ni jednog koji nije na turskom.

Sve to se ovoj varoši lako oprosti – ljudi su srdačni, a Češme se već posle nekoliko dana uvlači pod kožu.

Džem sa mastikom

Šta bi bila Turska bez svog kulinarskog nasleđa? Na poluostrvu Češme postoje osobenosti koje ga izdvajaju od ostatka zemlje. Najpre, u ovim krajevima postoji posebna vrsta ovce, za koju kažu da je nastala ukrštanjem grčke i maloazijske ovce. Ukus jagnjeće čorbe je, naravno, vrhunski.

Isto se odnosi i na jelo koje Grci zovu „kokoreci“, a ovdašnji Turci „kokoreč“ – jagnjeća crevca. Na više mesta u gradu spremaju ih na pravom žaru. Ko ih okusi, znaće odmah da spadaju u najbolje što se može pojesti u rasponu od Balkana do male Azije.

Ne treba potceniti ni sendvič „kumru“ koji se doduše sprema širom zemlje, ali sami Turci kažu da je najbolji u Češmeu. Svež hleb, sudžuk, sir, paradajz sa roštilja – ovdašnje sendvičarnice to zaista dobro rade.

Ipak je najpoznatiji proizvod ovog kraja – uključujući i grčko ostrvo Hios – jeste aromatična smola koja se dobija zasecanjem drveta mastike. Ovo drvo raste širom Sredozemlja, ali samo na Hiosu i poluostrvu Češme daje smolu. Kažu da drvo luči aromatične suze, samo ako nikne na posebnoj vrsti crvenice.

Mastika je i začin i lek. Kada naručite sladoled sa mastikom prepoznaćete posebnu aromu. Isto se odnosi i na beli puding prožet tim ukusom. Najbolja poslastičarnica u gradu je Rumeli. Smeštena u glavnoj ulici. U kamenoj unutrašnjosti, kao u lepoj pećini, može da se bira više vrsta kremastih kolača sa ovim začinom. A u zidovima su niše sa policama na kojima su razni domaći džemovi – uzeli smo kombinaciju limuna i mastike kao suvenir.

U skoro svim radnjama sa zida vas posmatra Mustafa Kemal Ataturk svojim orlovskim očima, ali u onim najboljim, kao što je narodni restoran iz lanca „Elite life“ možete da uživate u nekoj vrsti loptaste urmašice koja se zove „Kemal-paša“. Kolač nazvan po utemeljitelju Republike jeste nešto posebno.

Moglo bi se nabrajati jako dugo. Ipak, jedno pravilo pri izboru restorana koji su na sve strane, može da se primeni: Što se više trude da izgledaju fensi, što su se više odmakli od tradicionalne lokalne kuhinje, to su skuplji. Porcije su manje. A jela nisu ukusnija od onih u radnjama u kojima jede običan svet.

Uz to, alkoholni napici – naročito rakija – izuzetno su skupi. Pivo Bomonti koje spada u najbolje tečnosti koje mogu da se skuvaju od žita košta između četiri i šest evra. Kada nađete krčmu koja nudi pivo za tri i po evra, ne propuštajte je.

Nismo još došli do plaže. Gradska plaža je mala i neugledna. Kupali smo se na Ilidži – plaži do koje se dolazi gradskim prevozom. Ali ona zapravo pripada čarobnoj varoši Alačati – a to je iz sledeće priče.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.