Kako bi se izašlo u susret radikalnim zahtevima, u izbegličkoj krizi se stalno pominju dva rešenja: pre svega se moraju rešiti uzroci koji ljude teraju u bekstvo i EU može da dâ jedno evropsko rešenje. I jedno i drugo je tačno, ali često služi kao izgovor da se izbegnu neugodne odluke. Proći će decenije dok se u sve zemlje iz kojih ljudi beže zbog rata, proganjanja ili nedostatka perspektive ponovo vrate stabilnost i blagostanje – ako se to uopšte uspe. Do sada su propali svi pokušaji da se navala izbeglica reši na zajednički način.

Ono što je još gore jeste da su suprotstavljeni stavovi unutar Evropske unije oštriji nego pre. Nemačka kancelarka sa svojom još uvek relativno liberalnom izbegličkom politikom je usamljena. Nedavno je francuski premijer Vals jasno rekao da Merkelova, kada je reč o prihvatanju izbeglica, ne može mnogo da očekuje od saveznika.

Prema poslednjim rezultatima ispitivanja javnog mnjenja, tri četvrtine Nemaca smatra da vlada nema pod kontrolom izbegličku situaciju. Na evropskom nivou, i to još i više nego u Nemačkoj, politika otvorenih vrata koju zastupa Angela Merkel primljena je sa nepoverenjem, što se u međuvremenu zlurado i potvrđuje. Merkelova i dalje pokušava da postigne zajedničko evropsko rešenje po sopstvenom receptu, ali sada ipak mora da shvati da više nema autoritet kakav je imala u vreme dužničke krize.

Ozbiljna pretnja Šengenu

Pravedna raspodela izbeglica? Mnogi u Evropi misle da je Mrkelova velikodušnim gestom prihvatanja izbeglica pokrenula još veći izbeglički talas ka Evropi. Šta je sa obavezujućim, fiksnim brojem izbeglica koji bi trebalo da primi svaka zemlja-članica? Šta je s planom da Turska na svojoj teritoriji zadrži izbeglice i da to plati EU? Predsednik Erdogan jasno je rekao da u svako doba može da otvori granice i zahteva bilo koju cenu. Spremnost većine zemalja-članica EU da dobrovoljno prihvate manje kontingente izbeglica je mala.

Ono što trenutno u ovoj krizi povezuje zemlje-članice Evropske unije jeste želja za, slobodno se može reći, izolacijom od izbeglica. Zemlje-članice, samostalno ili u grupama, već preduzimaju određene korake. Tako je na primer Švedska odavno najavila okončanje svoje liberalne politike ulaska u zemlju, Austrija je donela odluku o broju izbeglica koji želi da prihvati, zemlje Višegradske grupe žele da pomognu Makedoniji koja nije članica EU da zatvori granicu prema Grčkoj, jer ova druga ne zadržava izbeglički talas koji se kreće ka severu. Preti opasnost da Šengen postane žrtva evropskog nejedinstva.

Evropskoj uniji ostaje samo nekoliko sedmica da znatno smanji broj izbeglica. Uspeh samita meriće se na osnovu toga. Merkelova neće moći da nastavi svoju velikodušnu politiku prema izbeglicama koju vodi protiv većine Evropljana. Ukoliko je ona i dalje za nesmetan ulazak izbeglica u Nemačku, onda će Nemačka praktično sama morati da snosi troškove, što neće naići na odobravanje njenih sugrađana.

U igri je mnogo toga, ako se posmatra celokupna politika Evropske unije. U njoj postoje jaki interesi da se jedinstvena kriza reši zajednički. Međutim, kurs Angele Merkel i njene krilatice „Uspećemo!“ i „Nema gornje granice“, za to ne može biti merilo. Vreme je za novi pragmatizam.