Husein Hasan Ali (33) je Kurd iz Iraka. U svojoj domovini bio je frizer. Sada je već šest meseci u Srbiji. Jedva čeka da stigne u Nemačku. U tom čekanju, odnedavno mu pomaže organizacija Border Free koja je za Hasana otvorila frizerski salon u kome šiša muškarce izbeglice. Posla ima puno, radi svaki dan u nedelji. „Dobro je to što radeći ovde mogu da pomognem drugim ljudima da se osećaju bolje s novom frizurom. To mi svakog jutra daje želju da ustanem iz kreveta i pregrmim još jedan dan. Osećam se korisnim. Otvoriću salon kad dođem u Nemačku“, kaže Husein za DW.

U frizerskom salonu čeka se na red. Interesovanje je veliko. Neki od onih koji su tu i sami žele da nauče taj zanat. Hasan je voljan da ih nauči, ali trenutno, kaže, ima mnogo posla pa ne stiže.

Posle podne frizerski salon pripada ženama. Frizerka iz Preševa dolazi dva puta sedmično. Žene izbeglice uz to su tražile i da imaju salon lepote u kome bi mogle više da se posvete sebi, a sve kako bi psihički lakše podnele okolnosti u kojima se nalaze.

Žene i devojke „sakrivene“ od drugih

Žene i muškarci su svuda odvojeni. Tako se internet-kafić i čitaonica koji su otvoreni za njih, osim u prvobitnom drvenom objektu, nalaze i u šatoru pored. Žene ne žele u isti prostor s muškarcima. Jedino mesto gde su svi zajedno su spavaonice. U njima boravi po nekoliko porodica, ali i tu su improvizovane sobe odvojene prostirkama i čaršavima.

Tu smo pronašli petnaestogodišnju Zohru Rahimi, devojčicu koja svoj dan ispunjava različitim aktivnostima: škola, jezici, joga, zumba, ženski fudbal i učenje. U međuvremenu, pomaže i majci u svakodnevnim poslovima. Zohra ima velike planove i ne želi da gubi vreme čak ni u kampu: „U Nemačkoj imamo rodbinu. Kad stignem tamo želim da upišem farmaciju i da budem prevodilac. Moja porodica i ja nalazimo se na listi za Mađarsku, ali pošto su granice zatvorene, možemo samo da čekamo. Čekanje je strašno.“

Fudbal – omiljena zabava

Od svih stvari koje radi u toku dana ili u slobodno vreme, Zohra najviše voli da igra fudbal. Treninzi fudbala najpre su bili namenjeni muškarcima i dečacima, ali interesovanje za taj sport pokazale su i žene.

Bojan Ilić, koordinator za sport organizacije za pomoć Border Free priča: „Još od 10:30, kad završe školu, počinje trening za najmlađe dečake. Posle je za devojke i žene, zatim momci i na kraju muškarci. Žene su tu najupornije, igrale su i po kiši. Čak sam i ja bio skeptik po tom pitanju, posebno zato što nisu znale nijedno pravilo. Međutim, sada mi je najveće zadovoljstvo da radim s njima. Pošto u Preševu postoji ženski fudbalski klub, planirao sam da im organizujem utakmicu, da osete tu draž. Isto tako, potpisali smo ugovore sa školama u Preševu, pa se nedeljom organizuje utakmica sa lokalnim ekipama.“

Sportske aktivnosti su od velikog značaja za sve jer od kako su ih uveli, imaju znatno manje problema u centru. Do tada je, kažu, bilo mnogo problema u međusobnim odnosima, jer deca nisu imala gde da potroše energiju.

Neformalno obrazovanje

Zbog višemesečnog puta ka Evropi, deca školskog uzrasta potpuno su ispala iz obrazovnog sistema. Brojne organizacije koje rade u izbegličkom centru u Preševu, uključujući i UNICEF i UNHCR, organizovale su zato školu neformalnog obrazovanja – i za one koji bi morali da budu u školi, ali i za odrasle.

Tu su časovi engleskog i nemačkog, ali i srpskog, matematike, biologije, geografije, istorije i informatike. A sve to sa dva cilja: da im se popuni vreme i pomogne u lakšoj integraciji, kažu u UNHCR-u. Časove drže volonteri, ali i neke od izbeglica koje su dugo u Srbiji. Časovi jezika mladima su od najvećeg značaja i to ih, kako kažu organizatori, najviše i interesuje. Ipak, pored fudbala i časova jezika koji su na dobrovoljnoj bazi, oni svo svoje preostalo vreme provode dopisujući se telefonom ili slušajući muziku.

Dosada

Uz dečiju graju i udarce lopte o beton, u kampu se čuju i zvuci gitare. Sedamnaestogodišnjem Junisu Zazeju iz Avganistana beskrajno je dosadno. On sedi među prijateljima i besciljno povlači prstima po žicama. Gitara nije njegova, na njoj se drže časovi za zainteresovane. „Ovo je veoma dosadno mesto – i za mene i za moju sestru sa kojom sam ovde. Naši roditelji su u Bugarskoj. Brinemo za njih i čekamo ih. Iz Avganistana smo krenuli pre deset meseci. Užasno je dosadno i pored svih aktivnosti koje su nam omogućene. Ovo je otvoreni kamp i možemo da izađemo – ali i to je dosadno.“

Mogućnost izlaska van centra, izbeglicama ipak dosta znači. Međutim, dešava se da se neki od njih i ne vrate. Goran Ćirić iz Komesarijata za izbeglice Srbije kaže da najverovatnije pokušavaju da pređu granicu na severu zemlje. Veoma često se dešava da se, kada vide da to nije moguće, nakon nekoliko dana vrate u centar u Preševu. Zbog toga broj izbeglica varira.

A Junis? On je i dalje daleko od svog cilja: „Ne znam za druge, ali bez obzira što kažu da je sve lakše kad si zauzet nekim obavezama, ja ne osećam da mi je lakše. Ovde smo slobodni da radimo šta želimo i da se krećemo gde želimo, ali u stvari mi nismo slobodni. A želimo samo to – da budemo slobodni.“