Koliko su onda sankcije zapravo opravdane? Sankcije su niz akcija koje jedna ili grupa zemalja preduzima protiv druge države, kako bi je naterala na političke promene. Neke od najpoznatijih, po razmerama i dužini, svakako su Irak, Iran, Severna Koreja… Urednik diplomatskog časopisa „VIP“ Bratislav Grubačić smatra da one, iako široko rasprostranjene, nisu dobro sredstvo za borbu protiv nedemokratskih režima: „Kada se sve sabere, ja lično mislim da sankcije na duži rok ne donose toliko dobar rezultat koji se očekuje. Mislim da su štete koje se naprave veće nego korist koja se postigne“.

Grubačić nije usamljen u svom stavu. Profesor međunarodnih odnosa i bivši srpski ambasador u Parizu Predrag Simić podseća na primer Jugoslavije, kojoj su sankcije donele ekstremno siromašenje stanovništva, procvat kriminala i dodatno jačanje režima: „Sama ta činjenica da su sankcije 90-tih godina pogodile najviše stanovništvo u Jugoslaviji, prouzrokovale hiperinflaciju na kraju su samo ojačali režim, olakšavajući mu da šalje nacionalističke izjave, govori o zaveri i slično“.

Profesor Simić ističe da na nivou struke nema konsenzusa kada je reč o sankcijama. Polemike o opravdanosti ovog instrumenta međunarodne politike traju decenijama, a da je tako potvrđuje i teza predstavnika Instituta za mirovna istraživanja iz Frankfurta Bernda Kubiha:„Generalno, ja bih rekao, sankcije su dobra stvar. One su između čiste diplomatije sa jedne strane i rata sa druge. Ako su dovoljno efektivne, one stvarno mogu da dopune diplomatiju i mogu da izbegnu rat.“.

„Pametne“ sankcije

Kako bi se izbegao uticaj na stanovništvo, međunarodna zajednica se dosetila kako da direktno ugrozi nedemokratske vlasti. Krajem 90-tih godina prošlog veka počela je da primenjuje takozvane „pametne“ ili fokusirane sankcije, koje podrazumevaju „zamrzavanje“ inostranih računa i imovine pripadnika vlasti i njima bliskih ljudi, te zabrana putovanja: „Međunarodna zajednica nema baš veliki izbor naročito ne UN kada je reč o instrumentima kojima se mogu suočavati sa totalitarnim nedemokratskim sistemima, ali mi se čini da ipak ta evolucija od tih generalnih sankcija 90-tih godina do tih fokusiranih sankcija, daju više smisla akcijama UN-a,“ smatra profesor Simić.

Inače, sankcije najčešće uvode Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i Ujedinjene nacije. Statistika kaže da su do sada na taj način kaznile čak dve trećine zemalja. Poslednja je naravno Libija, kojoj je ovo drugo „međunarodno kažnjavanje“.

Autor: Jelena Kulidžan

Odg. urednik: J. Leon