Te srede, 8. februara 1984. godine, u Sarajevu je vladala praznična atmosfera uprkos oblacima koji su se nadvili nad gradom. Mesecima su se ljudi pripremali za ovaj dan, svuda se gradilo, uređivalo, čistilo.

I sada je došao taj trenutak: šezdeset hiljada gledalaca na stadionu Koševo, i milioni pred televizorima širom zemlje, s ponosom su pratili ceremoniju otvaranja 14. Zimskih olimpijskih igara. U Sarajevo su u bile uprte oči celog sveta.

Euforija se osećala na svakom koraku. I danas, četiri decenije kasnije, oni koji su tada bili u gradu se sećaju posebne atmosfere.

„Mislim da je Sarajevo te godine bilo centar sveta. Svi smo bili veseli, razdragani, bilo je prelepo. Videti ceo svet u Sarajevu je jedan od doživljaja koje pamtim kao lep događaj u svom životu iz tog vremena“, priseća se jedna Sarajka.

„A onda je počeo sneg“

„Svi smo osetili veliko olakšanje kad su igre otvorene“, kaže Zdravko Lipovac, i sam iz Sarajeva, koji je tada kao radijski reporter prenosio takmičenja u bobu i sankanju.

„Danima pred početak Igara bili smo veoma zabrinuti jer nije bilo snega. U ovo doba godine u Sarajevu i na okolnim planinama uvek ima snega, ali te godine – ništa. A onda je noć pre početka takmičenja počelo padati, palo ga je metar. To je bilo idealno“, priseća se on.

Sledećeg jutra postalo je jasno i šta igre znače za stanovnike grada i koliko su se poistovetili s njima. Odmah rano su ljudi izašli iz kuća i čistili ulice i trotoare od snega. Sve je trebalo da bude lepo i uredno za goste iz sveta, svi bi trebalo da se osećaju dobrodošlo.

Gostoprimstvo je u Sarajlijama oduvek bilo važno, a pogotovo sada kada je „svet bio u gostima“.

Nekoliko dana kasnije to je na svojoj koži iskusio i jedan vlasnik restorana sa Baščaršije, priča Lipovac. Iz nekog razloga je tokom Igara u gradu bio i poznati holivudski glumac Kirk Daglas.

Nakon večere u jednom restoranu ga je vlasnik prevario dodavši na račun jednu nulu. No, priča o tome se brzo proširila i raja je vlasnika restorana „htela prebiti“. Jedva se izvukao. A restoran mu je zatvoren.

Prevariti gosta – to nikako nije bilo dopušteno, ništa nije smelo narušiti „sarajevsku zimsku bajku“.

A za gostoprimstvo su se svi osećali nadležnim. Mnogi su pokušali da nauče nešto engleskog, kako bi se barem malo sporazumeli sa strancima koji do tada nisu bili česti gosti u gradu.

Prodavci, konobari koji su došli na ZOI iz cele zemlje kao ispomoć, taksisti – svi su išli na brze kurseve engleskog. Osamsto vozača taksija je tih nedelja sedelo u klupama. Koliko su naučili nije poznato, ali su svi barem znali reći: „No problem“. Tih dana u Sarajevu ništa nije bilo problem.

Mesto susreta Istoka i Zapada

Ove Zimske olimpijske igre bile su važne i za celu Jugoslaviju. Bilo je to četiri godine nakon Tita, i tri godine nakon prvih velikih studentskih demonstracija na Kosovu na kojima su Albanci tražili republiku.

Titovi naslednici želeli su pokazati jedinstvo zemlje i sposobnost da „nastave Titovim putem“.

No, ZOI u Sarajevu imale su važnu međunarodnu dimenziju. Četiri godine ranije, SAD i većina zapadnih zemalja bojkotovali su Letnje olimpijske igre u Moskvi zbog sovjetske invazije na Avganistan, nakon čega su Sovjetski Savez i zemlje istočnog bloka najavile da neće učestvovati na letnjoj Olimpijadi 1984. u Los Anđelesu.

U to vreme je nesvrstana Jugoslavija bila jedino mesto susreta Zapada i Istoka u sportskim nadmetanjima. I tako je Sarajevo dvanaest dana bilo, sasvim u skladu s olimpijskim načelom, mesto sportskog nadmetanja, međunarodnih susreta i veselja.

A kad je Slovenac Jure Franko osvojio srebrnu medalju u veleslalomu, jedinu za Jugoslaviju, oduševljenju nije bilo kraja. „Bio sam lično na platou Skenderije kada je napravljen veliki doček za Franka. To su događaji koji ostaju u trajnom sećanju“, priseća se jedan Sarajlija koji je tada bio tek dečak.

Rat je sve razorio

Osam godina kasnije tome više nije bilo ni traga. U Jugoslaviji se vodio brutalni rat, nacionalisti su na različitim stranama razarali i komadali zemlju, a vojska bosanskih Srba opkolila je Sarajevo.

S planina, gde su za Zimske igre izgrađeni brojni sportski objekti i hoteli, granatirali su grad u dolini. „Nažalost, sve je uništeno. Na Trebeviću su uništili stazu za bob koja je bila najskuplji sportski objekat. I velika sportska dvorana Zetra u gradu, koja je izgrađena posebno za takmičenja u hokeju i umetničkom klizanju, pogođena je i izgorela“, priseća se sportski novinar Lipovac.

Sarajevo je najviše granatirano s Trebevića, „odande su imali grad kao na dlanu“, kaže. Njegov stan, koji se nalazio u nekadašnjem Olimpijskom naselju za novinare na Dobrinji, takođe je pogođen granatom.

Nova nada

Nakon rata su Sarajevo i cela Bosna i Hercegovina najpre imali druge prioritete od obnove uništene olimpijske infrastrukture.

No, s vremenom su se ljudi ponovo setili da u okolini Sarajeva postoje odlični uslovi za zimske sportove, popravljena je žičara za Trebević, otvorene su skijaške staze i neke žičare, izgrađeni su hoteli, a tu je čak i jedno sankalište. Uz međunarodnu finansijsku pomoć obnovljena je i dvorana Zetra.

Danas, četiri decenije nakon Zimskih olimpijskih igara, ljudi u ekonomski slaboj i politički podeljenoj Bosni i Hercegovini s nostalgijom sećaju se tih dana kada je ceo grad stajao zajedno, čistio sneg i radosno dočekivao geste iz celog sveta.

Mnogi kažu da su to bili poslednji srećni dani u Jugoslaviji. A same igre nikada nisu zaboravljene: ondašnja maskota Vučko ostala je povezana s vizuelnim identitetom grada u kojem i danas postoji Olimpijska ulica.