Gledam kroz prozorče aviona. Upravo smo poleteli sa Napuljskog aerodroma. Neko vreme mogu da pogledom obuhvatim grad. Tu su ulice po kojima smo celu nedelju  umeli da pešačimo preko deset kilometara svaki dan. Prepoznajem ovaj ili onaj kraj. I naravno, silueta lepog, zloslutnog Vezuva. Bliže je gradu nego što sam mislio.

Ovaj prizor pokušavam da uporedim sa drugim slikama. Sletanje u Lisabon. Preletanje Istanbula. Pogled na Atinu sa jednog od njenih brda. Da, Napulj je izbio na sam vrh ovog niza.

Uskoro će avion zamaći nebom preko Italije i Napulj će ostati samo sećanje. Ta me misao kopka, a onda osetim i žaoku tuge. Da li je moguće zaljubiti se u grad? Izgleda da jeste.

Napulj je bio daleko od svakog pojma savršenstva. Tu i tamo brda smeća. Razna belosvetska sirotinja na nekim trgovima. Haotično ponašanje u saobraćaju. Ali sada ništa od toga nije važno. Napulj je kultivisao svoje svakodnevno ludilo u znamenitost koja se ne može staviti na razglednicu. Ali se čuje, to je kancona. Ima miris prve i najbolje pice na svetu – marinare. Ima ukus neverovatnih vina sa kojima se mogu porediti samo ona u Palermu ili Lisabonu. Dodir Napulja je dodir vrelog letnjeg dana.

Razmišljam o tome šta će mi prvo pasti na pamet kada se setim da sam bio ovde. U retrovizoru se zakovitlaju slike – Maradona kao svetac, Galerija Umberto I, pijace, Španski kvart, Vomero, ulice, sokaci, sirotinja i kraljevska pozlata. 

Onda se sve slegne kao talog u čaši. Pred oči iskrsnu prizori za koje ne umem da objasnim zašto deluju jače od drugih. Red je da prvo pišem o njima. Ostalo ću zabeležiti posle.

Slika prva: Napulj kida

Trećeg dana našeg boravka u Napulju ponovo hodamo duž ulice Spakanapoli. Zapravo ona bi u nešto slobodnijem prevodu mogla da se nazove „Cepateljica Napulja". Iz drona bi se videla skoro hirurška linija koja deli grad kao jabuku. Sačinjena je od niza ulica koje niko ne zove njihovim imenima. Sve zajedno čine Spakanapoli.

Predvečerje prekriva svojim plaštom napuljski haos. Suludo brzi mopedi vijugaju kroz masu. Muzika dopire sa svih strana. Miris pečenog testa i belog luka na maslinovom ulju natapa veš razapet iznad glava ljudi. Neki samo kibicuju. Drugi razgovaraju živo gestikulirajući. Treći igraju u bašti lokala i na ulici.

Spaka! To je izraz koji u italijanskom žargonu znači  ono što se na engleskom uzvikne kada se iskazuje priznanje i divljenje: „It rocks!". A  za moćnu i fascinantu stvar naši klinci bi pre rekli „kida!“ – razbija koliko je dobro. I tako se krug zatvori. Jer Spakanapoli vizuelno kida srce Napulja ravnim rezom.

A ono englesko, rokersko divljenje dobija svoje ovaploćenje pred našim očima. Čovek se penje na stolicu. Iz zvučnika dopire nezvanična himna Napulja: Tu vuò fà l'americano…

Napolitanski kantautor i pijanista Renato Karozone otpevao je krajem 1956. godine transgeneracijski hit – Hoćeš da glumiš Amerikanca. Tekst je pre toga za svega petnaestak minuta smislio Nikola Salerno zvani Niza.

Jedna od najslavnijih pesama napisanih na napolitanskom jeziku jeste zapravo satira koja se podsmeva amerikanizaciji napolitanske svakodnevnice. Mladić iz pesme pije viski i sodu, igra bejzbol, pleše rokenrol i puši američke cigarete. Za sve to krišom uzima sitniš iz mamine torbice. U holivudskom filmu Počelo je u Napulju Sofija Loren 1960. peva tu pesmu. Posle su usledile brojne obrade.

Ali jedno je slušati šarmantnu fuziju napolitanskog melosa, svinga, džeza i ranog rokenrola, a nešto sasvim drugo videti profesionalnog animatora koji uz ovaj zarazni ritam kao rok zvezda na koncertu podiže ljude na noge, igra na stolu. I ljudi ustaju, pristaju na žurku, puštaju da ih zarazi napuljsko ludilo, verovatno staro koliko i ova ulica – dva i po milenijuma.

I mi pocupkujemo, i nas trese napolitanska groznica. Napulj kida. Na jeziku koji je posle ujedinjenja Italije marginalizovan, mada je nekada bio jezik dvorske kancelarije, jezik prve zbirke bajki zapisane u Evropi, ulica koja je epicentar ove groznice ne zove se zapravo Spakanapoli već – Špakanapule.

Čovek koji pred nama zabavlja masu je Rozario i već je fenomen na društvenim mrežama. Gazde lokala znaju koliko on vredi. I umeju to dobro da naplate. A lokal se zove Forčela Spric – Forčela je nekada bila ozloglašena radnička četvrt. Sada je to dobro inscenirana mahnitost.

Ovuda su sigurno tutnjale starogrčke dionizijske procesije, jer je koren grada bez svake sumnje grčki – Neapolis. Ovuda su bujale i bahanalijske procesije u rimsko doba sa doskočicama na vulgarnom latinskom. I sve se to ponavljalo u više od pet vekova Kraljevine Napulj, na mešavini grčkog, narodnog latinskog i supstrata oskanskog jezika, kojim su govorila ovdašnja plemena pre nego što ih je pokorio Rim. Ovde kao da sa nama igraju i pevaju beskrajna pokolenja mrtvih koji su – dok su bili živi – ludački voleli život kada se ovako zapenuša.

Animator uzima ogromnu flašu žutog napitka – biće da je to amalfijski limončelo – i sipa ga redom pravo u usta mladim ženama koje nasmejane prilaze po svoj dugi gutljaj sreće. Napulj ljudima oduzima kočnice. Ovamo ljudi stižu sa svih strana da bi bili razuzdano razdragani. Da bi se pravili Napolitanci, dok glasno pevaju – Hoćeš da glumiš Amerikanca.

Slika druga: Napulj veruje

Nismo se duže zadržali na ovoj uličnoj predstavi. Nemamo za čime da žalimo, ovde je žurka na svakom koraku. Odmah pored lokala prolazimo pored čuvenog murala Svetog Đenara. Napulj nema baš nikakav problem da ispreplete sveto i mahnito.

Ko je bio Sveti Đenaro? On je zaštitnik Napulja. Zapravo je Đenaro italijanski narodni naziv za Sveštenomučenika Januarija kojeg slavi i Srpska pravoslavna crkva. On je bio ranohrišćanski napuljski episkop u vreme progona hrišćana, stradao je kao mučenik početkom 4. veka.

Oko njegovog imena se pletu razne legende. Recimo, bedna udovica, kojoj je umro jedinac sin, uzela iz crkve ikonu  svetog Januarija i položila na svoga mrtvog sina plačući i moleći se svetitelju. I sin je oživeo.

Mnogo moćnija priča povezana sa njegovim imenom odvija se svake godine. Reč je o „Čudu krvi“. U katedrali se čuvaju dve staklene ampule sa zgrušanom, isušenom krvlju koja je navodno prikupljena odmah nakon njegovog pogubljenja. Pritom nikoga ne interesuje to što se u istorijskim spisima ampule pominju više od hiljadu godina posle Đenarove smrti. Tri puta godišnje, a najvažniji je 19. septembar kao glavni praznik, pred vernicima i sveštenstvom ova potpuno čvrsta, sasušena krv prelazi u tečno stanje i počinje da vri. Stanovnici Napulja veruju da je likvefakcija – tako se stručno zove pretvaranje zgrušane krvi u tečnost – odrediti sreću ili nesreću. Ako krv ostane čvrsta, Napolitanci to smatraju lošim predznakom koji najavljuje nesreće, ratove ili erupcije Vezuva.

Doduše, nauka je objasnila fenomen kao tiksotropiju. To je osobina određenih gelova i zgrušanih tečnosti da pređu u tečno stanje kada se izlože mehaničkom stresu – mućkanju, okretanju ili kuckanju – čim sveštenik uzme relikvijar i počne da ga pomera i okreće tokom ceremonije.

U Napulju je septembarska procesija za vernike najvažniji duhovni događaj, šta god rekla nauka. Kada krv pređe u tečno stanje, kardinal mahne belom maramicom. U tom trenutku u crkvi i na ulicama nastaje opšte slavlje, zvone crkvena zvona, a gradom zavlada olakšanje jer to znači da je Napulj bezbedan za naredni period. Slavlje se nastavlja u restoranima i na ulicama. Napulj slavi i kada veruje. Izgleda da je slavlje ovde oblik vere.

A šta ako čudo zakaže? Napolitanska duša se uspaniči. Jer tako je bilo pred izbijanje Drugog svetskog rata, pa uoči nemačke okupacije Napulja 1943. Erupcija Vezuvasledeće godine se takođe poklapa sa izostankom pretvaranja ugruška u ključalu krv. Poslednji primer – epidemija koronavirusa usledila je tačno posle zloslutnog izostanka biskupskog mahanja belom maramom 2020. godine.

Interesantna je priča i o autoru murala. On se zove Jorit Ćiro Ćerulo, otac mu je Napolitanac a majka Holanđanka. Mural visok 15 metara, naslikao je 2015. godine. Znajući da je još Karavađo obične ljude sa ulice koristio kao modele za biblijske likove, Jorit je preuzeo lice svog prijatelja, tridesetpetogodišnjeg automehaničara i fabričkog radnika iz Napulja, da bi naslikao zaštitnika grada. Crvene linije na licu koje se  pojavljuju na Joritovim portretima širom sveta jesu njegov potpis koji simbolizuje projekt Ljudsko pleme.  Inspirisan afričkim ritualima, Jorit šalje poruku da su svi ljudi deo jednog te istog — ljudskog plemena.

Gnev jednog dela zapadne javnosti Jorit je navukao na sebe kada je slikao murale u delovima Donbasa pod ruskom okupacijom. Pre toga je u Napulju u znak protesta protiv rusofobije naslikao veliki zidni portret Dostojevskog.

Slika treća: Napulj peva

Napolitanska kancona je planetarni izvozni hit ovog grada. Zapravo, Italija ne bi bila to što jeste bez melanholično-vedre napolitanske pesme. Šetamo pored Danteovog trga, sve do velelepne zgrade Arheološkog muzeja. Rado bih svratio u muzej, jedan od najznačajnijih u Italiji, ali naš cilj je naspram te zgrade.

Već imamo kartu za koncert u istorijskim odajama muzičkog udruženje Napulitanata. Ono je poželelo da sa nama, putnicima, podeli radost sopstvenog muzičkog nasleđa.

Na ulazu nas dočekuje ljubazan mladić i vodi nas do stočića sa dva mesta. Odatle ćemo uz čašu belog vina neverovatnog ukusa, jer mu je grožđe pilo sunčevinu i srkalo vulkanske minerale, opušteno dočekati početak koncerta.

Onda je moćan glas zapevao najpoznatiju napuljsku pesmu – O sole mio.

Iako slavi napolitansko sunce, pesma je zapravo napisana 1898. u ukrajinskom gradu Odesi, tada delu carske Rusije. Kompozitor Eduardo di Kapua bio je tamo na turneji. Kada je kroz hotelski prozor posmatrao izlazak sunca na Crnom moru, osetio je čežnju za Napuljem. Iz džepa je izvadio papir sa stihovima koje je napisao novinar i pesnik Đovani Kapuro. Uzeo je na sebe obavezu da komponuje muziku za tu pesmu. Ali tek tada je sunce nad Crnim morem kroz njegovu dušu, pa kroz prste na klaviru zaista pozlatilo reči, stvorio je melodiju koja će oduševiti milione.

Kapuro i Di Kapua nisu se od pesme nešto posebno ovajdili, niti su doživeli njenu pravu svetsku slavu. Ona je začeta 1916. kada je jedan čovek po imenu Enriko Karuzo, bivši napuljski dečak koji je pevao na ulicama, u Americi snimio ploču sa hitom O sole mio. Karuzov snimak iz 1916. godine postao je prva ploča jednog tenora koja je prodata u milionskom tiražu. Fama oko pesme je išla toliko daleko da je ona u jednom trenutku zamenila italijansku himnu. Na Olimpijskim igrama u Antverpenu 1920. godine, organizatori su izgubili note za italijansku himnu, pa je umesto nje uživo izvedena pesma O sole mio.

Te večeri su napolitanske note poput uporne vode, našle put kroz naše uši do skrivenih duševnih odaja i tu se ugnezdile.

„Vrati se u Sorento“, preklinjao je jedan glas. Reklamna pesma, naručena za otvaranje žičare 1880. koja je vodila na Vezuv – Funikuli, funikula – postala je veliki hit. Pesma se sve do danas peva, a od erupcije Vezuva 1944. žičare više nema. Presentimento – Predosećaj kraja ljubavi. Potom i Napulitanata, pesma koja opisuje melanholiju, ali i neuništivi optimizam stanovnika Napulja.

Napuljska tarantula nije pesma već ritualni ples koji su izveli svi muzičari. Prema južnoitalijanskom narodnom verovanju plesni put u trans nastao je kao lek za ljude, naročito žene, koje bi ujela tarantula. Verovalo se da osoba mora satima divlje da pleše na šest osmina kako bi kroz znoj izbacila otrov iz tela.

Setim se da sam pri odlasku u Leče saznao da oko grada postoje sela u kojima ljudi još uvek govore drevno grčko narečje i u kojima se katkad koristi ova igra kao narodni lek – ne samo protiv otrova pauka nego i protiv duševnih toksina.

Slika četvrta: Napuljski taksista

Izlazimo u napuljsku noć. Toplo je. Osećamo da je nas ugrizla neka druga tarantula – muzička žaoka vedre sete koja se leči samo kolektivnim stapanjem sa lepim haosom. Polazimo u kraj gde smo odseli da pronađemo neku konobu – da nam se uz vino slegne ova oluja emocija koje jašu na notama.

Pošto metro više ne radi, ostaje nam da pređemo prometu aveniju i uzmemo taksi. Ali ni semafor ne radi. Taksista, čovek kovrdžave kose, crnpuraste napolitanske fizionomije, odmah shvata da smo stranci. Sa druge strane ulice opušteno prelazi na kolovoz i poput saobraćajca diže obe ruke da bi zaustavio kolonu automobila. Prevodi nas preko ulice uz zarazan smeh. Da, Napulj će vam uvek prirediti iznenađenje. Za njega vredi isto što i za Srbiju ili generalno za Balkan – očekuj neočekivano. Valjda je zato tako lako sroditi se sa gradom.

Ovde mi na pamet pada da nisam prvi, verovatno ni poslednji, čija duša nije voljna da se odlepi od ovog grada. Johan Gotfrid Herder, nemački pesnik kasnog 18. veka u svojoj pesmi „Prisećanje na Napulj“ kaže da je kao mlad čovek iz ovog grada poneo „slatke snove".

„Nikada vas više neće videti moje oko. Ali tračak šaptavi jedan poći će vama: I ja, da i ja bejah u Arkadiji“. U mitskoj Arkadiji život je, vele, ispunjen pesmom, svirkom i uživanjem. Utešno je znati da se i pre više od dva veka, kada je Herder ovo zapisao, Napulj putnicima priviđao kao Arkadija, ponajpre u trenu kada su ga napuštali.