Kada je ubijen posle jedva dve godine na funkciji, mnogi novinari su pre dve decenije u oproštajnim portretima opisivali srpskog premijera Zorana Đinđića kao „izuzetnog političara“.

Ali, on baš nije hteo da bude izuzetan. Taj upitni atribut o izuzetnosti ili vanrednosti više bi pristajao njegovom protivniku Slobodanu Miloševiću.

Đinđić je, naprotiv, hteo da bude čovek normalnosti, čovek Srbije koja se ne kupa u nacionalnim mitovima nego se bavi ekonomskim i društvenim problemima. Koja u komšiluku traga za modelima koje može da primeni, umesto da raspiruje nemir.

Ali, Đinđić je fatalno ipak ostao izuzetak. Umesto da ga sledi na odlučnom putu ka Evropi, njegova zemlja se iscrpljuje u migoljenju između Istoka i Zapada. Takav kurs u doba rata traži više virtuoznosti nego što bi i sam Đinđić imao.

Kovač Petog oktobra

Kao ličnost je tadašnji vođa Demokratske stranke zbilja bio vanredna pojava. Veoma obrazovan, prodoran i blagosloven političkom kondicijom, pa još čovek od integriteta, ljubazan, zgodan i šarmantan. Đinđić je imao paletu vrlina koju nije lako naći u celoj svetskoj politici.

Njegovo remek-delo bila je revolucija koju je orkestrirao protiv Miloševića, a koja je protekla skoro bez kapi krvi. Autokrata je doduše bio oslabljen nakon poslednjeg izgubljenog rata, onog na Kosovu. Ali je još imao uz sebe efikasni aparat moći, a njegov ugled u stanovništvu je ponovo rastao dok je Đinđić tiho kovao koaliciju.

Đinđić se čak sastao sa čovekom koji će mu kasnije biti dželat, kako bi obezbedio da zloglasna Miloševićeva Jedinica za specijalne operacije ne izazove krvoproliće Petog oktobra.

Vlada koju je sastavio nakon rušenja Miloševića nije imala aparat sile. Vojska, policija i delovi činovništva nisu bili lojalni državi već bivšem predsedniku, a kada je on izbrisan sa scene, bili su privrženi samo svojim interesima.

Demokratska opozicija Srbije bila je rasparena hrpa disidenata, od krajnje desnih do krajnje levih, koja prethodno nikad nije izašla pred birače u tom sastavu. Đinđiću je samo harizmom uspelo da skuje prsten od tog materijala.

On je diktirao parole. Sve je uložio na evropsku kartu. Svoju najtežu odluku – izručenje Miloševića Haškom tribunalu – prodao je bez patetike o ljudskim pravima. To je za njega naprosto bila cena koju Srbija mora da plati za približavanje EU.

Pitanje moći

Politički je Đinđić stasavao kao petnaestogodišnjak u studentskoj pobuni 1968. godine, koja nije zaobišla ni Jugoslaviju. Kao student u Beogradu upijao je dela ruskih anarhista i protivio se osedeloj generaciji partizana koju je predvodio oko šest decenija stariji Tito.

Uz stipendiju je doktorirao filozofiju 1978. u nemačkom Konstancu, a onda je otišao kod Jirgena Habermasa, ikone Frankfurtske škole. U intelektualnim krugovima je sa lakoćom vodio teorijske debate na nemačkom jeziku.

Kada se krajem osamdesetih vratio u Beograd, više nije bio socijalni utopista već liberalni pragmatičar. Ali nikad nije krio koliko ga je odredila nemačka univerzitetska scena sedamdesetih godina.

Nakon pobede na izborima, Đinđić je insistirao da pitanje moći bude iznad svega – uključujući i Ustav koji je za njega bio samo ostatak Miloševićeve ere. Đinđić je verovao da se desila istinska revolucija.

Za državnog predsednika Vojislava Koštunicu, anglofilnog legalistu, ulični revolti nisu bili ništa drugo do korekcija pokradenih izbora. U nekoliko sedmica su dvojica vođa nove Srbije postali zagriženi protivnici. Čak ni nakon ubistva, Koštunica se nije udostojio da oda počast Đinđiću.

Žrtva svoje doslednosti

Nije manjkalo uvreda na račun „Švabe“, njegove tobožnje podmitljivosti i navodne nedoslednosti. Kad je u deindustrijalizovanu zemlju doveo američku fabriku duvanskih proizvoda – šverceri cigareta su ga optužili za šverc cigareta.

Zar nije tokom NATO-bombardovanja pobegao u leglo kriminala Crnu Goru? Zar nije u predvečerje Petog oktobra napravio prljavi dil sa vođom odreda smrti Crvenih beretki? I nije li, kako bi naškodio Miloševiću, usred rata prišao i njegovom rivalu Radovanu Karadžiću?

Đinđić kao opozicionar zbilja nije prezao od kontakata sa ratnim zločincima i kriminalnim bosovima. Ali, kad se dokopao moći, pred tim miljeom nije nameravao da ustukne ni za pedalj. Ta doslednost ga je koštala života. Snajperista je bio jedan od beretki.

Posle smrti „izuzetnog političara“, u zemlji se lagano uspostavljala parališuća normalnost. Ona traje do danas.

*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Krajem prošle godine objavljena je njegova knjiga „Rat u Evropi: Raspad Jugoslavije i preopterećeni kontinent“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.