Rozenhajm u plamenu je jedno od najranijih sećanja Vernera Hercoga iz detinjstva. Bavarski grad je potkraj Drugog svetskog rata žestoko bombardovan, noćno nebo je bilo narandžasto.

„Od tog momenta sam znao da se napolju, van našeg sveta, van naše tesne doline, nalazi i drugi svet, opasan i sablasan“, piše Hercog. „Nije da sam se plašio tog sveta. Bio sam radoznao.“

Neki ga zovu „najvećim živim rediteljem“, magazin Tajm ga ubraja u sto najuticajnijih osoba na svetu, nosilac je nemačkog Saveznog krsta za zasluge.

Hercog je snimio preko sedamdeset filmova, postavio brojne opere, pisao knjige, prevodio, glumio, bio producent, a od 2009. ima neobičnu filmsku školu zvanu „Rogue Film School“.

Osvojio je svetsku slavu igranim filmovima „Agire, bes božiji“ (1972), Vojček (1979) i „Fickaraldo“ (1982), kao i genijalnom saradnjom sa pokojnim glumcem Klausom Kinskim. Dokumentarci „Čovek grizli“ i „Susreti na kraju sveta“ podigli su prašinu posebnu u Sjedinjenim Državama.

Autobiografija pred rođendan

Hercog je odabrao da živi u SAD, gde je postao maltene pop-ikona. Američko državljanstvo ipak nikad nije hteo. Jednom je rekao da ne može da bude građanin zemlje u kojoj još postoji smrtna kazna.

Hercog tvrdi da nikada nije čitao ništa što je o njemu objavljeno. Ne zanima ga, u glavi mu je samo sledeći film.

Utoliko je zanimljivije sada čitati njegove memoare koji će se u knjižarama naći od ovog ponedeljka (22. avgust) pod naslovom „Svako za sebe i Bog protiv svih“. Njihova objava tempirana je pred 80. rođendan slavnog režisera (5. septembar).

Piše da je rastao gladan i siromašan, kao ratna izbeglica sa samohranom majom i starijim bratom. Odrastao je na usamljenom gazdinstvu u Bavarskoj. Autobiografija je priča magnetske moći o tome kako je takav dečak postao jedan od najvećih reditelja ikada.

Tekst je prošaran poezijom, baš kao što njegovi dokumentarni filmovi imaju mnogo fiktivnog, a igrani pak ponekad liče na dokumentarne. Hercogove slike su uvek bile direktne i na izgled jednostavne, ali minuciozno pripremljene, sa ljubavlju prema detaljima.

Najvažniji savet rediteljima

Iz života ima svašta da se ispriča. Hercog je jedno vreme radio kao varilac u noćnoj smeni, bio ribar u Grčkoj i jahao bikove u meksičkom rodeu. Krijumčario je, falsifikovao dokumente za potrebe svojih filmova, obijao brave i upadao na tuđe posede.

U memoarima se Hercog osvrće na sve te preokrete sudbine. „Ali vidim i da je mnogo konstanti – vizija koja me nikada nije napustila i, kao kod dobrog vojnika, osećaj dužnost, vernosti, kuraži. Uvek sam hteo da držim istureni položaj koji su svi drugi već napustili glavom bez obzira.“

Njegovi filmovi dolaze sa ruba društva. Hercog kaže da bi se zavukao i u dubine pakla ako je to potrebno za film.

U biografiji opisuje jedan skoro magični momenat koji je doživeo kao mladić u ribarskoj brodici pred grčkom obalom:

„Nada mnom svod svemira, zvezde nadohvat ruke, sve me ljulja nežno u kolevci večnosti. A ispod mene, osvetljene gasnom lampom, dubine okeana, kao da se kupola nebesa sa njime stapa u jednu sferu. Tamo su, umesto zvezda, svuda bile srebrno svetlucave male ribe. Ušuškan u svemir, gore, dole, svuda, gde se svim zvucima oduzima dah, odjednom sam se našao u neshvatljivoj zapanjenosti. Bio sam siguran da ovde i sada sve znam. Sudbina mi se prikazala.“

Ljubav prema prirodi i ljudima, bezuslovni humanizam, i dalje daju sjaj Hercogovim delima. Doduše, Hercog piše da je najvažniji savet za mlade reditelje da nauče da obijaju brave i falsifikuju dozvolu za snimanje na čudnim mestima. Sav ostali zanat, kaže, može da se nauči za dve sedmice.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.