„Ritmično tapšanje najavljuje čudotvorca. Zaglušujući aplauz nadjačava himnu dok na binu stupa prvi čovek nacional-populističke Srpske napredne stranke. Vučić, Vučić, skandira masa...“ Tako počinje analiza Tomasa Rosera, dopisnika berlinskog socijalističkog lista Nojes Dojčland koji je obišao predizborni miting SNS u Zrenjaninu.

Pod naslovom „Vučić jaše svog Balkanskog tigra“, podseća se na brojna obećanja o tome da će Srbija biti šampion ekonomskog razvoja na Balkanu, ali i navodi da su rezultati mizerni. „Neumorno ovaj dugoprugaš izbornih kampanja polaže kamene-temeljce za nove fabrike, otvara deonice autoputa i nove školske toalete. Ipak, uprkos njegovom kredu o Srbiji kao Balkanskom tigru, posrnuli EU-kandidat zaostaje čak i u regionalnom poređenju.“

„S obzirom na ubedljivu većinu u parlamentu koju SNS ima, postoje oprečna tumačenja o tome da li je raspisivanje izbora bilo neophodno. Neki kritičari prebacuju Vučiću da prevremenim izborima samo odlaže nužnu likvidaciju gubitaških državnih preduzeća i tako koristi priliku da produži sebi mandat pre gašenja firmi. Drugi analitičari opet veruju da Vučić želi da iskoristi svoju dobru poziciju da bi de osvetio partijama proevropske konkurencije – i gurnuo ih u vanparlamentarnu provaliju“, piše Roser i ovako zaključuje tekst:

„Perfektno podmazana PR-mašinerija podržana je od medija koji su gotovo bez izuzetka dovedeni na liniju vlasti. Medijska sveprisutnost premijera je, međutim, samo jedan od stubova njegovog uspeha. Privremeno hapšenje šefa Delte Miroslava Miškovića – koji je kao najbogatiji čovek zemlje za mnoge omraženi simbol korumpiranog profitera tranzicije –još 2012. trajno je diglo Vučićevu popularnost do nebesa. Doduše, ništa se nije promenilo u sistemu politike tesno povezane s oligarsima. Ali razjedinjena opozicija ne zna na tome da poentira.“

Dopisnik uglednog Noje cirher cajtunga Andreas Ernst posvećuje se upravo slabašnoj opoziciji, uz konstataciju da je to veći razlog Vučićeve popularnosti od ekonomskih uspeha kojih zapravo i nema: „Nakon poraza pre četiri godine, Demokratska stranka se sama demontirala. Njeni lideri, odreda opremljeni velikim egom, posvađali su se čim su izgubili moć i izvore novca. Osnivali su nove partije poput bivšeg predsednika Borisa Tadića ili su se vratili biznisu poput Dragana Đilasa, bivšeg gradonačelnika Beograda koji se obogatio u poslu sa oglašavanjem. Novi partijski šef Bojan Pajtić je temeljno omanuo u stvaranju novog početka – nije bilo čak ni ozbiljne programske diskusije.“

Švajcarski list dalje piše da slabe šanse opozicije počivaju i na „apsolutnoj medijskoj dominaciji koju Vučić uživa – i to ne samo tokom kampanje. Na velikim televizijama koje oblikuju javno mnjenje šef vlade je sveprisutan: vidimo ga kako potpisuje ugovore sa stranim investitorima, otvara puteve, disciplinuje ministre i sastanči sa evropskim liderima. Političke debate su gotovo potpuno iščezle iz televizijskih programa. Kontra-javnost se preselila na internet i tamo su kritičari među svojima. Medijska kontrola počiva na zavisnosti od državnih oglasa i na autocenzuri loše plaćenih novinara kojoj se opire tek manjina.“

Ernst u svom tekstu dodaje da „dobar deo Vučićevog prestiža počiva na međunarodnom uspehu. On – s pravom – uživa ugled garanta regionalne stabilnosti i trudi se da uspostavi dobre komšijske odnose. Sa Kosovom je potpisao sporazum o normalizaciji. Posetio je Sarajevo i dva puta Srebrenicu i tamo naglasio koliko su mu važni srpsko-bošnjački odnosi. Iako Zagreb iz sitničavih razloga blokira pregovore Srbije i EU, Vučić – inače sklon izlivima besa – uzdržava se u komentarima. Njegova dobrosusedska politika mu je donela simpatije u Briselu i Berlinu, a svakako ne škodi i njegovo oduševljenje za sve što je nemačko. U društvu poput srpskog, društvu koje veruje u autoritete, Vučićeva popularnost je izraz nade da će snažni vladar unaprediti zemlju zahvaljujući dobrim odnosima sa svetskim moćnicima.“

Ugledni Zidojče cajtung piše pod naslovom: „Ciljano na sve strane“. Dopisnica Nadija Pantel ovako sumira centralnu Vučićevu poruku, kako kod kuće, tako i u inostranstvu: „Ja mogu sa svima. Sa radikalno nacionalističkim predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, baš kao i sa bosanskim muslimanima. Sa NATO-om, baš kao i sa Rusijom. Sa kritičarima Evrope, baš kao i sa prijateljima Evrope.“

Levičarski Tagescajtung iz Berlina konstatuje da kritike na račun Vučića iznose tek pojedinačni glasovi i mediji te da više nema debata između ljudi koji različito misle. „Ni SNS ni prozapadna opozicija ne uvode ideologiju u igru. Svejedno je ko se i kako predstavlja demohrišćaninom ili socijaldemokratom. Kosovo više nije tema pa ni neporavnati računi iz ratova devedesetih. Većinu ljudi u Srbiji je, izgleda, baš briga i za demokratiju po sebi. Većem delu Srba je važno samo jedno: bolji životni standard. I tako se sve vrti oko vere u Vučića. Reformatora, neumornog borca za dobrobit Srbije. Za opoziciju je on majstor masovnih iluzija koji narodu spretno prodaje nadu u bolje sutra. Većina Srba u njega polaže nade. SNS ima jednostavan moto: privredni rast, investicije, poslovi – Vučić.“

Dopisnik lista iz Beograda, Andrej Ivanji, navodi i da Vučić uprkos podršci na koju može da računa stalno ponavlja da će izgubiti izbore. „To pogađa u srž: sve osim apsolutne većine bio bi poraz. Jer on crpi svoju moć iz podrške naroda na osnovu koje uzima sebi za pravo da se izdigne iznad institucija i odbaci svaku kritiku. Vučić zna: ako narod i u najmanjoj meri posumnja u njega, to bi mogao da bude početak kraja njegove solističke vladavine.“