„Mi smo zamajac borbe za bolja radnička prava“, tako su pre nedelju dana govorili radnici Fijata. Danas kažu: „Ovo je prevara stoleća“. Osećaju se izigranima. Nakon 16 dana štrajka, sindikat i poslovodstvo su uz posredstvo države potpisali sporazum, ali šta u njemu tačno piše, niko od radnika i sindikalaca sa kojima smo razgovarali i dalje nije video.

„To je politika, kako drugačije da nazovem taj bezobrazluk“, odgovara nam revoltirano jedan od radnika. Njegov kolega dodaje da su sada ubeđeni u to da je sve bilo unapred dogovoreno. „Otišli su za Beograd, sve vreme pregovora nismo znali ni šta je ponuđeno, ni da li je ponuđeno, ni šta ćemo da dobijemo. Možda su pitali pet-šest svojih članova da li su saglasni sa uslovima koji su ponuđeni, ali ostale ljude su samo u ponedeljak u šest ujutru sačekala izlepljena obaveštenja po pogonima da su prihvaćeni uslovi Fijata koji nisu imali alternativu“, priča zaposleni koji, kao i njegove kolege, zbog straha od odmazde više ne govori za medije pod imenom i prezimenom. (Obaveštenje koje su na oglasnoj tabli zatekli radnici Fijata možete pronaći ispod ovog teksta u pdf formatu)

Šta su tačno dobili, nisu mogli da pitaju ni kolege iz Samostalnog sindikata, jer od potpisivanja sporazuma „nikoga od njih ne mogu da pronađu, zato što beže od ljudi“. Beže i od medija, čini se, jer se predsednik Samostalnog sindikata Zoran Marković, koji je kao predstavnik radnika potpisao sporazum, na telefon nije javljao, niti je odgovarao na poruke.

Na pitanja nisu odgovarali ni prilikom potpisivanja sporazuma, jer premijerka Ana Brnabić nije želela „da se pitanjima otvaraju teme oko kojih je postignut kompromis“, kako taj kompromis ne bi bio ugrožen. Napomenula je, međutim, da će u narednom periodu svi biti na raspolaganju za sva pitanja, ali taj period, sudeći prema odgovorima koje smo u Vladi Srbije i Fijatu dobili, još nije došao. Iz Vladine kancelarije smo dobili samo neispunjeno obećanje da će nam pronaći adekvatne sagovornike, dok su u Fijatu kratko odgovorili da nam, prema korporativnim pravilima, ne mogu staviti sporazum na uvid, niti odgovoriti na dodatna pitanja.

Koliko je povećanje?

Prema onome što su mogli da saznaju sa oglasnih tabli, radnici Fijata su u pregovorima sa poslovodstvom dobili povećanje plate od 9,54 odsto, i to 3,15 odsto od prvog avgusta i 6,39 odsto od februara, kao i obećanje da će se u februaru svake godine vrši usklađivanje plata s inflacijom. Iz Vlade, međutim, drugačija poruka. Oni u saopštenju navode da je dogovor da će se plate povećavati naredne tri godine u skladu sa inflacijom, te da će u avgustu biti veće za 2,2 odsto, a u februaru sledeće godine 4,5 odsto.

Odakle razlika u procentima, niko nije mogao da objasni, pa radnici ne znaju koja je od te dve informacije tačna. Ipak, čvrsti su u stavu da je i jedna i druga ponuda ponižavajuće mala, jer čak i da je tačna informacija koju su dobili od sindikata, to povećanje iznosi oko 3.500 dinara, i to iz dva puta. „Problem Fijatovih radnika je u tome što su na minimalcu. Trebalo bi prvo da se napravi jedan skok, da radnik dobije platu od koje može da živi, pa da se onda prati inflacija“, kaže za DW Zoran Stanić iz sindikata „Nezavisnost“.

„Nema racionalnog objašnjenja zašto se zarade ne povećavaju“, slaže se i Mario Reljanović, vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. On objašnjava da usklađivanje s inflacijom praktično znači da zarada ne raste, nego ostaje ista u realnim okvirima. „S druge strane, mi i dalje ne znamo šta se dešava sa razlikom između subvencija koje Fijat dobija od države i zarada koje daje, jer ako imate bruto platu trista evra, a dobijate osamsto evra subvencija, to je petsto evra razlike. Za 2.000 radnika, to je milion evra mesečno. Da li Fijat zarađuje samim tim što postoji u Srbiji?“

Za sindikat Nezavisnost ni ostatak ponude nije prihvatljiv. Komisija za tehnička merenja koju je Fijat obećao osniva se, kažu, kako se problem preopterećenosti ne bi rešio, a kada je u pitanju bonus, sporazum ih je vratio korak nazad. Ponudu da im se bonus efikasnosti isplati u februaru su, pričaju sindikalci, već imali na stolu, a sada imaju samo obećanje da će bonusi biti tema pregovora o novom kolektivnom ugovoru. Naknada za prevoz bi trebalo da bude udvostručena na 120 dinara dnevno, što ne pomaže mnogo radnicima druge smene. „Ljudi u gradu plaćaju 60 dinara autobusku kartu u jednom pravcu. Ako dobiju 120, time ne mogu da plate taksi, a ne postoji drugi prevoz u to vreme“, priča Zoran Stanić.

Stiže novi kolektivni ugovor

Oprečne informacije koje su tokom pregovora stizale od Vlade i sindikata, otvorile su i pitanje novog kolektivnog ugovora. U saopštenju Vlade Srbije prvo je navedeno da su zaposleni pema sporazumu dobili novi kolektivni ugovor, ali je sindikalac Zoran Marković kasnije objasnio da će se o sadržaju novog kolektivnog ugovora tek razgovarati. Novi kolektivni ugovor je, prema rečima predstavnika države i sindikata, garancija da kompanija neće otići iz Kragujevca. To je i „najveći značaj potpisanog sporazuma“, kažu iz sindikata, a iz Vlade Srbije dodaju da je dogovor „odličan pokazatelj da je Srbija dobro mesto i za domaće i za strane investitore, što doprinosi daljem ekonomskom rastu i razvoju zemlje“.

„To je još jedna besmislena poruka“, smatra Reljanović. „U zakonu piše da u svakom trenutku svako može da istupi iz svakog kolektivnog ugovora i da taj kolektivni ugovor u roku od šest meseci prestane da važi, tako da nema apsolutno nikakvog razloga da oni ostanu još tri godine, osim ako postoji neki bočni dogovor da će se subvencije nastaviti, a ovo je bilo potrebno da bi neko izašao kao pobednik“, priča Reljanović.

Uzdržavanje od štrajka

Ukoliko novi kolektivni ugovor i nije potpisan, u njemu bi, prema saopštenju Vlade Srbije, trebalo da se nađe tačka kojom radnici obećavaju da će se naredne tri godine uzdržati od štrajka. „Ako se takva formulacija bude našla u kolektivnom ugovoru, odmah će biti podneta Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti i zakonitosti, jer to je vrlo očigledno – pravo na štrajk je garantovano i ne možete ga se odreći“, objašnjava Reljanović.

Čemu onda takva stavka? Ona je veoma korisna kao upozorenje radnicima da to što se desilo ne bi trebalo da ponove, slažu se naši sagovornici. „Pošto je pravno ništava, ona ima isključivo političku svrhu. Dakle, morate na neki način da izađete pred investitore koji će reći 'vi ste nama obećali divlji zapad, a ovde se dešava nešto uređeno'. Onda će država reći 'ali poslali smo jasnu poruku da to tako ne može'“, priča Reljanović.

Prema zakonu ili ne, štrajka barem do jeseni neće biti. Potpisivanjem sporazuma ovaj štrajk je okončan, a ukoliko bi radnici sami nastavili obustavu rada, prema zakonu bi bili dužni da plate svu štetu koju prouzrokuju poslodavcu. Jedina opcija jeste da pokrenu novi štrajk – većina radnika ili neki drugi sindikat. Većinu radnika je, kažu, među 2.000 zaposlenih u „Fijatu“ gotovo nemoguće skupiti, ali iz sindikata Nezavisnost poručuju da bi oni bili spremni da povedu novu borbu. „Ali tu se javlja novi problem. Da smo i odmah nakon potpisivanja sporazuma predali zahtev za štrajk, moramo da čekamo pet dana da bismo ga organizovali, a proizvodnja staje već u petak, jer idemo na kolektivni godišnji odmor, tako da su nam ruke vezane što se tiče jula i avgusta“, priča Stanić.

Ipak pobeda?

Koliko će radnicima biti do štrajka i nakon godišnjeg, verovatno će zavisiti i od toga koliko će zbog prethodne obustave rada ostati kratki. Naime, u obaveštenju koje su zatekli na oglasnim tablama, navodi se da je stav sindikata da se zaposlenima koji su učestvovali u štrajku u drugoj polovini septembra iz štrajkačkog fonda isplati pomoć u iznosu od 1.000 dinara po danu štrajka. Kome i da li takav fond uopšte postoji i može li to da pokrije – još jedna nepoznanica.

„Obično kad se sedne za pregovarački sto, pa kad poslodavac pristane na povećanje plate, onda se priča šta sa radnicima koji su izgubili dnevnice. Pri tom je ovo bila greška Fijata, jer da su oni hteli da sednu prvi dan, bilo bi rešeno prvog dana. A taj štrajkački fond, koliko ja znam, ne postoji, tako da najverovatnije neće ništa biti isplaćeno, jer je interes poslodavca da nas što više kazni, da nas ponizi i zastraši, jer ako bi nam platili te dane, mi bismo sutra lako krenuli u novi štrajk“, kaže Stanić.

Zaposleni za vreme štrajka nemaju pravo na zaradu, ali imaju na uplatu doprinosa, jasan je i zakon. Zato će im, kažu, ukoliko štrajkačkog fonda ne bude bilo, plata za jun biti oko 7.000 dinara manja, a za jul čak 20.000.

Ipak, kad se podvuče crta, utisak je pozitivan, smatra Reljanović, jer su radnici pokazali da mogu nešto da pomere kada hoće i da nisu tako uplašeni kao što se govori, a to potvrđuje i štrajk u „Gorenju“, gde su radnici uspeli da dobiju ukupno povećanje od 4.000 dinara neto.

Da li je, međutim, to što su radnici „Gorenja“ odbacili sindikat i sami preuzeli štrajk bio ključ njihovog uspeha? „Ja sam ubeđen da bi štrajk u Fijatu i dalje trajao da nije bilo sindikata. Kada radnici sami štrajkuju, oni imaju određene zahteve i to su zahtevi štrajkača, a kad štrajkuje sindikat u ime radnika, onda će prevladati interes sindikata. Radnici su oslobođeni sitnih partikularnih interesa i mnogo lakše brane to što zahtevaju, jer u to veruju. Sindikati su pretvoreni u birokratske mašine koje imaju neke svoje posebne interese koji mogu, ali i ne moraju da se preklapaju sa interesima zaposlenih. Kada interesi krenu u suprotnom pravcu, dobijemo truli kompromis kao što je ovaj“, zaključuje Reljanović.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android