Muhamed i sam oplakuje žrtve – s porukom „Ja sam Šarli“ i suzama u očima – satiričari su ga stavili na naslovnu stranu svog „izdanja preživelih“, objavljenog nekoliko dana posle krvavog napada na redakciju pariskog satiričnog lista „Šarli ebdo“ u januaru 2015. godine. Ta naslovna strana urezana je u kolektivno sećanje Francuza. „Tout est pardonné“ – „sve im je oprošteno“ – napisali su preživeli urednici crnim slovima ispod tada objavljene karikature.

Naravno, to nije bilo podvlačenje crte, iako je tako zvučalo. Ne za preživele, koji se još uvek bore da prerade doživljeno – i sigurno ne za francusko pravosuđe. Uz to, suđenje trinaestorici ljudi osumnjičenih da stoje iza napada, počinje u sredu 2. septembra pred Specijalnim tribunalom u Parizu.

„Sad je red na druge“

Pa ipak, došlo je do barem jednog simboličnog podvlačenja crte. „Šarli ebdo“ se odavno iselio iz starih prostorija redakcije. Satirični časopis sada se priprema na mestu koje nije poznato javnosti. Svakog, ko želi da razgovara s trenutnim izdavačem, pedesettrogodišnjim Loranom Sorisoom, nadgledaju trojica službenika zaduženih za bezbednost koji se ne odvajaju od njega.

Kada su braća Šerif i Said Koaši upali u parisku redakciju satiričnog magazina 7. januara 2015. godine i tamo ubili jedanaest ljudi, oni su iz svojih kalašnjikova otvorili vatru i na Sorisoa. Metak mu je smrvio rame, ali preživeo je. Te iste godine on je najavio da više neće crtati karikature koje pokazuju poslanika Muhameda. Objasnio je da su te karikature pravili braneći princip slobode izražavanja po kojem možeš da crtaš ono što želiš. Ali sada je, kako je dodao, vreme za druge da se time bave.

U godinama koje su usledile satirični magazin nije našao dovoljno saboraca: „Ne želim da me skeč o Muhamedu spreči da gledam kako mi deca rastu“, rekao je poznati autor i humorist Stefan Gijon kada se napunilo tri godine otkako neobjavljuje karikature na tu temu.

Napad je, kako se činilo na početku, čitavu naciju pretvorio u branioce umetničke slobode i slobode izražavanja. Više od milion i po ljudi izašlo je na ulice Pariza 11. januara kako bi iskazalo svoju solidarnost sa redakcijom „Šarli ebdoa“ i demonstriralo za pravo na slobodu izražavanja. Više od 40 šefova država i vlada iz celog svijeta se sa njima solidarisalo.

Naklonost Francuza prema kontroverznom satiričnom časopisu, probuđena nakon krvavog napada, bila je kratkotrajna. Levičarski magazin imao je dobrih 40.000 pretplatnika pre napada 7. januara 2015. taj broj je narastao na 260.000 nekoliko nedelja kasnije, ali je onda u godinama koje su usledile pao na ispod 35.000. „Jeste li još uvek tu“, glasilo je pitanje u uvodnom tekstu povodom četvrte godišnjice napada.

„Ja nisam Šarli“

Ali osećanje zajedništva brzo je nestalo. Rezervisanost prema „Šarli ebdou“ ponovo dolazi do izražaja. Na komemorativnim skupovima u predgrađima Pariza više od 200 školaraca odbili su da ukažu poštovanje žrtvama. Mnogi od njih pokazali su čak razumevanje za ubistvo satiričara koji su objavili karikature poslanika Muhameda.

U izveštajima Ministarstva obrazovanja se kaže da su već nekoliko godina ranije postojali znaci da škole imaju sve veće poteškoće da mlade pridobiju za vrednosti republike. Govori se o opadajućoj identifikaciji muslimanskih učenika sa sekularnim društvenim sistemom.

Stroži zakoni

Da politika nije našla recept protiv sve veće podele u društvu, pokazuje i rasprava o „Zakonu protiv separatizma“ koji je u julu najavio novi premijer Žan Kastoks. Predsednik Emanuel Makron bi mogao predstaviti glavne stavke zakona još ove nedelje, u govoru u Panteonu povodom 150. godina od okončanja monarhije.

Zakon je verovatno usmeren na militantno krilo islama, koje se u Francuskoj smatra ne samo izazovom za bezbednost, već i društvenim problemom, jer raste broj onih koji verska pravila stavljaju iznad državnih. Prema rečima Marona, već je definisano 47 kvartova i naselja u predgrađima Pariza, koje bi država „trebalo da ponovo pridobije za republiku“ (quartier de requequête républicaine).

Podrazumeva se da ne bi trebalo da ovo „ pridobijanje“ sprovode isključivo snage bezbednosti, ali prisustvo naoružanih snaga bezbednosti na ovom području je najvidljivija promena od vremena krvavih napada.

Zemlja u vanrednom stanju

Još u potrazi za atentatorima – braćom Koaši koje su kasnije ubili francuski specijalci – Francuska je mobilisala sve raspoložive snage. Nakon koordinisane serije napada na parisku koncertnu dvoranu „Bataklan“, kao i restorane i barove u Parizu u novembru 2015. godine, tadašnji predsednik Fransoa Oland proglasio je vanredno stanje. Omogućio je time policiji da pretraži više od 4.500 kuća bez sudskog naloga, a navodno je pomogao da se osujeti više od 30 napada u zemlji.

Vanredno stanje ostalo je na snazi gotovo dve godine pre nego što ga je predsednik Makron ukinuo u novembru 2017. godine. No, novi antiteroristički zakon koji je stupio na snagu, dao je snagama bezbednosti skoro ista ovlašćenja kao i za vreme vanrednog stanja. Olakšano je prisluškivanje i nadgledanje osumnjičenih i dozvoljena provera ljudi, prtljaga i automobila u bilo kojem trenutku na 20 kilometara od graničnih prelaza, aerodroma, morskih luka i železničkih stanica.

Vojska na svakom koraku

Nekoliko dana nakon napada na redakciju „Šarli ebdoa“, vlada je zadužila francuske oružane snage da obezbede glavne punktove u gradu i zemlji. U „Operaciji stražar“ nekoliko hiljada vojnika do danas obezbeđuju javne zgrade, škole, pozorišta i medijske kuće; patroliraju na železničkim stanicama, aerodromima i u pešačkim zonama. Isto tako, i betonske barijere, postavljene na osetljivim mestima, trebalo bi da pruže zaštitu od novih napada. Ajfelova kula, popularno turističko odredište koje poseti gotovo sedam miliona turista godišnje, ograđena je staklenim zidom, neprobojnim za metke.

Francuzi, koji vole slobodu, iznenađujuće opušteno podnose ograničenja. Stalna teroristička pretnja sada su deo svakodnevice na koju su se ljudi navikli, baš kao i na raspravu o mogućoj verskoj dimenziji serije napada.

Mogu li se napadi objasniti radikalnom, salafističkom interpretacijom islama ili su mladi ljudi na marginama društva pre svega hteli da pokažu svoj radikalni raskid sa Francuskom?

Neke od odgovora na ta pitanja možda bi moglo dati suđenje trinaestorici ljudi koji su optuženi da su u pozadini vukli konce napada. Čak i ako proces još uvek nije tema koja dominira u javnosti, pravosuđe će ga dokumentovati. Sve će se snimati i biće napravljen film – kako bi se obezbedilo da suđenje ostane zabeleženo kao istorijski dokument – poput naslovne strane izdanja „Preživelih“ koju je krasila Muhamedova karikatura.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android