1.) Severna Koreja: tri sastanka – i šta onda?

Prilikom predaje dužnosti Donaldu Trampu, prethodni predsednik Barak Obama jedan sukob je istakao kao posebno osetljiv: Severnu Koreju i njen nuklearni program. I zaista, prve dve godine Trampovog mandata obeležilo je natezanje s Kimom Džongom Unom, koga je Tramp jednom ocrnio kao „malog raketaša“, a onda je drugi put pričao o diktatorovim „lepim pismima“. Lični sastanci dvojice državnika probudili su nadu da bi napetost mogla da popusti, ali u međuvremenu je jasno da Severna Koreja ne odustaje od svog nuklearnog programa.

„Mislim da je Tramp totalno potcenio pokerašku igru svog protivnika“, ocenjuje Ridiger Lenc direktor berlinskog predstavništva američkog Instituta Aspen. „On se nadao da će postići brzi uspeh, ali ga nije ostvario.“ Uprkos tome, ipak je u vreme Trampa ostvaren napredak u odnosima Vašingtona i Pjongjanga: „Mislim da postoji određeno međusobno razumevanje“, kaže Lenc, koji je inače do 2009. bio šef dopisništva DW u Vašingtonu. „Kanali za dijalog su otvoreni i još uvek mogu da se koriste.“

-pročitajte još: Izbori u SAD: 5 ključnih pitanja

2.) Kina: trgovinski spor umesto ljudskih prava

Kina je poslednjih godina definitivno postala supersila, a SAD su u sukobu s Narodnom Republikom na nekoliko nivoa: obe strane povećale su svoje vojnu prisustvo u Južnokineskom moru, a Trampova  strategija smanjenja trgovinskog deficita s posebnim carinama na kinesku robu rezultirala je bilateralnom eskalacijom kaznenih carina.

Na tom nivou, Kina još uvek traži kompromis s Trampom, smatra Lenc: „Nisu ga napali punom snagom, već su mu čak pružili neke ustupke.“ Brz oporavak kineske ekonomije nakon pada koji je povezan s koronom, Pekingu i dalje daje prednost: „Trampova pozicija je slabija nego pre godinu dana“, kaže prvi čovek nemačke kancelarije Instituta Aspen, čije je glavno sedište u Vašingtonu i koji inače između ostalih finansiraju i Karnedžijeva korporacija, Fondacija braće Rokfeler i Gejts-fondacija.

S druge strane borba za zaštitu ljudskih prava očigledno nije prioritet Trampove politike prema Kini: prema tvrdnjama njegovog bivšeg savetnika za bezbednost Džona Boltona, Tramp u dijalogu s predsednikom Sijem Đinpingom nije imao primedbi na izgradnju kampova za interniranje u ujgurskoj provinciji Sinkjiang.

-pročitajte još: Zašto Nemačka želi da pobedi Bajden?

3.) Avganistan: sporazum o povlačenju

U jednom trenutku činilo se da da se Avganistan približava miru zahvaljujući Trampu: u februaru je islamistička talibanska milicija zaključila sporazum sa SAD koji se može sažeti kroz formulu „smanjenje nasilja u zamenu za povlačenja trupa“. Talibani sada pregovaraju direktno s avganistanskom vladom, a Donald Tramp pruža svojim vojnicima nadu da će ponovno biti kod kuće za Božić. Ali, situacija u Avganistanu što se tiče bezbednosti i dalje je krhka.

„Nije postigao ništa – osim što je pronašao izgovor za povlačenje američkih trupa“, zaključuje Lenc. Ako bi se to zaista i dogodilo, NATO-saveznici bi imali ozbiljan problem: „To bi značilo skoro povlačenje i svih ostalih.“ Rezultat bi bio ponovna destabilizacija čitavog regiona, a možda čak i talibanska vlada u Avganistanu s nesagledivim posledicama za budućnost te zemlje.

4.) Sirija: bežimo odavde

„Ne želim zauvek da ostanem u Siriji“, rekao je Tramp početkom 2019. „To je pesak. I to je smrt.“ Nekoliko meseci kasnije, izdao je naredbu za napuštanje američkih položaja u severnoj Siriji. Njihovo mesto brzo su zauzele turske i ruske jedinice.

-pročitajte još: Koliko verovati izbornim prognozama u SAD?

Američke ponašanje u Siriji pokazalo je da postoji podela između predsednika Trumpa i drugih u američkoj administraciji, kaže Džulijen Barns-Dejsi, stručnjak za Bliski istok u trustu mozgova Evropski savet za spoljne odnose (ECFR): „Snažna strateška pozicija SAD u Siriji neizmerno je oslabljena tim unutrašnjim sukobima i Trampovom namerom da se povuče iz Sirije“, kaže Barns-Dejsi.

Prema Ridigeru Lencu, povlačenje je pre svega pomoglo Rusiji da stekne prevlast u regionu. To je zanimljiv razvoj događaja, jer nikada pre Sjedinjene Države nisu pružile Rusiji toliko manevarskog prostora. To bi, pak, moglo da se promeni ako Trampov izazivač Džozef Bajden pobedi na predsedničkim izborima: „Uz podršku Demokrata, on bi zauzeo oštriji kurs protiv Moskve“, veruje Lenc.

5.) Iran: napuštanje nuklearnog sporazuma

Prema mišljenju Baraka Obame, Iran nije trebalo da bude neka važna tema za Trampa. Neposredno pre primopredaje dužnosti, Islamska republika potpisala je ugovor o okončanju svog nuklearnog programa. Ali, Tramp je smatrao da je sporazum previše „mekan“, pa je povukao SAD iz tog dogovora, a zatim i obnovio oštre sankcije protiv Irana. Cilj je bio iznuđivanje novog sporazuma koji bi Teheranu manje odgovarao.

Ciljano ubistvo iranskog generala Kasema Solejmanija koje je početkom ove godine u blizini Bagdada izvršila američka vojska, gotovo da je dovelo do vojnog sukoba: „Ne mislim da smo bili na ivici novog rata, ali jesmo na ivici ograničenog vojnog udara. Tramp je o tome razmišljao“, tvrdi Lenc.

Džulijen Barns-Dejsi smatra međutim da nijedna strana nije stvarno bila zainteresovana za rat. „Ironično, neke države Zaliva koje su ranije podržavale Trampovu akciju protiv Irana, u tom slučaju su mu savetovale da ne zateže dalje situaciju. Bile su zabrinuti, jer su smatrali da bi baš oni mogli da plate najveću cenu za regionalnu eksploziju“, kaže Barns-Dejsi iz ECFR, panevropskog trusta mozgova osnovanog 2007, između ostalog i kapitalom Fondacije za otvoreno društvo Džordža Soroša.

6.) Bliski istok: Novi pristup u korist Izraela

Što se tiče plana za izraelsko-palestinski mirovni proces, većim delom Trampovog mandata sve je ostajalo na najavama. Međutim, u međuvremenu je predsednik ipak promenio ravnotežu u korist Izraela – preseljenjem američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim i prihvatanjem politike izgradnje novih izraelskih naselja na okupiranim područjima, što je u suprotnosti s međunarodnim pravom.

Kada je mirovni plan, koji je izradio Trampov zet Džared Kušner, u januaru iznet u javnost, izraelski susedi najpre su ga odbacili. Ali, američka vlada je otada ojačala poziciju Izraela u arapskom svetu: uz Trampovo posredovanje, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, a sada i Sudan žele da normalizuju svoje odnose sa Izraelom.

Sporazumi su postignuti bez konsultacija s Palestincima, kaže analitičar ECFR Barns-Dejsi. Isto se odnosi i na mirovni plan: „Donald Tramp je jednom zauvek želeo da prekine mirovni proces kakav vidi međunarodna zajednica, a američki angažman usmerio je na osnovu načela o potrebi uspostavljanja dve države, prema izraelskoj kontroli“, ocenjuje Barns-Dejsi.

Tramp je više puta tvrdio da i Saudijska Arabija namerava da prizna Izrael. Rijad je imao velike koristi od negovanja bliskih veza s Trampom: „Verujem da je puna Trampova podrška pomogla saudijskom režimu da prevlada krizu nakon ubistva Džamala Kašogija“, kaže Ridiger Lenc. Ali to onda za posledicu ima i sve veću zavisnost, pa bi saudijsko rukovodstvo, ako Bajden pobedi na izborima, verovatno moralo sa bude zabrinuto za svoj položaj u regionu.

Izrael je doduše još više profitirao od Trampa, ali Bajdenova pobeda bi za Netanjahua bila podnošljiva, smatra Džulijan Barns-Dejsi: „Čak i ako Bajden dođe na vlast, Vashington i nova vlada Demokrata verovatno neće moći znatno da promene neke poteze koje je povukao Tramp.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android