Svima koji su se ikada makar i ovlaš suočavali sa strahotama počinjenim tokom ratova na području bivše Jugoslavije, pojam Omarska nije nepoznat. Kroz logor, koji je bio smešten u istoimenom rudniku, tj. u pogonima tog rudnika, prošle su hiljade zarobljenika, a slike izgladnelih logoraša obišle su svet.

Danas se u tim halama ponovo proizvodi, a novi vlasnik, „Arcelor Mittal“, ne dozvoljava obilazak nekadašnjih pogona smrti.

Interijer užasa

Mladi indijski reditelj Varun Sasindran, je neko vreme proveo u Bosni i Hercegovini i prošlost Omarske ga je interesovala ne samo zbog činjenice da je vlasnik tog istorijskog mesta sada međunarodna kompanija indijskih korena. Sasindran je hteo da napravi film o Omarskoj, ali, s obzirom na to da mu kompanija nije dozvoljavala snimanje hala, mladi indijski reditelj došao je na ideju da te hale rekonstruiše digitalnim putem, na osnovu sećanja preživelih svedoka. Tako je nastalo jedinstveno putovanje kroz zaboravljeni interijer užasa.

„Kamere u 3D-animaciji prate kretanje zatvorenika: od spavaonica, preko trpezarije, pa do spoljnog područja. Kamere prate i svedočenja preživelih koji su mi u detalje opisali svakodnevicu u logoru“, kaže Sasindran nakon panel-diskusije o filmskim mogućnostima suočavanja s prošlošću koji je organizovan u sklopu programa „Berlinale Shorts“ u prostorijama kanadske ambasade u Berlinu.

Turobna nervoza rata

Na projekciji koja je prethodila raspravi, prikazana su tri kratkometražna filma, od kojih su dva posvećena ratu u Bosni i Hercegovini. Pored Sasindranove „Omarske“, prikazan je i film – video-instalacija „Can´t you see Them? – Repeat“ berlinske rediteljka i video-umetnice Klarise Time čija je okosnica jedan video-film snimljen 1992. u ratnom Sarajevu.

I ona, kao i Sasindran, pristupaju obradi osetljive ratne teme na nov način. I dok u filmu „Omarska“ uz pratnju glasova preživelih prelećemo preko hladne i geometrijski precizne kopije toponima Omarska, u filmu Klarise Time turobnu atmosferu ratnog Sarajeva dočarava uzastopno ponavljanje videa kojeg je Nedim Alikadić 2. maja 1992. snimio s balkona svoje zgrade, a koji prikazuje srpske vojnike koji se spuštaju u grad. Nervozna atmosfera filma pojačana je isečcima iz video-instalacije u kojoj glavnu ulogu igra reflektor koji svetlošću prati nervozne i drhtave pokrete originalnog snimka.

Prošlost u BiH – težak teren

No čak i kod precizne i u svojoj estetici minimalistički savršene 3D-animacije Omarske, ipak bi trebalo imati na umu da se radi o fikciji, a ne dokumentu. „Čak ako se radi o slikama koje su nastale na osnovu svedočanstva, one ipak imaju naš rukopis i našu teksturu“, kaže indijski redatelj.

Ipak, ideja iza svega bila je jasna: dati glas onima koji su izgubili život u Omarskoj i onima koji su preživeli taj logor. Na tribini je iznenađenje izazvala informacija da rodbina poginulih u Omarskoj ni dan-danas nema mesto na kome može da žali za svojim najmilijima.

Da je odnos i suočavanje s prošlošću na Balkanu, a posebno u Bosni i Hercegovini sa svojim političkim specifičnostima, težak teren, u to se u više navrata uverila i Klarisa Time kojoj je sećanje u Bosni i Hercegovini već godinama tema.

„Problem je u tome – a to nije samo stvar Bosne i Hercegovine – da gde god da se pojave žrtve, vrlo brzo nakon toga one bivaju politički zloupotrebljene i to ne uvek u korist žrtava. Za mene je umetnost podsticaj za otvaranje rasprave. Ali ta umetnost je uvek brutalno subjektivna i u jednom demokratskom društvu otvorena za kritiku. I to je isto politika“, kaže Timeova.

Rat je prisutan

Tribina na kojoj je trebalo da učestvuje i bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić, ali je, kako je objasnio organizator, bila sprečena zbog bolesti, u nekim trenucima se, i to zbog opisa aktuelnog političkog stanja u BiH reditelja Igora Drljače, pretvorila u turobnu sliku jednog društva na ivici Evrope koje srlja ka samouništenju.

Jedna od odlika tog samouništenja je, kako kaže Klarisa Time, i šizofreni odnos prema istoriji, gde se u nekim trenucima odriču istorije, a u drugim trenutku je iskorišćavaju u druge svrhe.

„Ja sam sve ove godine koliko se bavim Bosnom i Hercegovinom naučila i mnogo o svojoj zemlji, i prisetila se onog što poznajem i iz sopstvene porodice kada se spomene prošlost: taj neka čudna sramota, tabu-teme, prećutkivanje. Mi u Nemačkoj imamo jednu jedinstvenu zvaničnu verziju istorije, ali to pojedinim porodicima ne pomaže da se konstruktivno suoče s temom. I sve to zajedno rezultira jednom određenom političkom atmosferom u Bosni i Hercegovini, ali još uvek i u Nemačkoj“, zaključuje nemačka rediteljka.

Iako su rat na Balkanu u tematskoj orijentaciji filmova koji dolaze iz tog dela Evrope na Berlinalu zamenile neke druge teme, poput pitanja žene u društvu, duh rata iz devedesetih još uvek određuje diskurs u mnogim društvenim segmentima. Pa tako i u filmu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android