Jedan od najvećih socijalnih problema Francuske je nezaposlenost. Ona je posebno zabrinjavajuća među mladima i već godinama ne pada sa stope od 25 odsto. Poređenja radi, stopa nezaposlenosti među mladima u Nemačkoj kreće se oko devet procenata. Zato ne čudi što mladi u Francuskoj mnogo češće izlaze ne ulice i na druge načine izražavaju nezadovoljstvo nego što je to slučaj u drugim zemljama Evropske unije. Međutim, protesti jednog dela mladih često se ignorišu. Radi se o onima koji, za razliku od recimo studenata ili učenika, nemaju svoje predstavnike – mladima bez posla, kvalifikacija, diploma. Takvih je u Francuskoj mnogo. Više od 150.000 mladih svake godine prekine školovanje bez završnog ispita. Oni gotovo da nemaju nikakvih izgleda na tržištu rada.

Popravni ispit života

Ipak, odnedavno postoji jedna ustanova koja mladima pomaže da se vrate u društvo. Pariska „Škola druge šanse“ (Ecole de la Deuxième), kao što joj i samo ime kaže, pomaže na „popravnom ispitu“ života. Atmosfera u toj neobičnoj ustanovi je dobra. Na nedeljnom sastanku u jednoj prostoriji bez prozora, sedi oko 40 mladih za dugačkim stolom i predstavlja se. Red je došao na devetnaestogodišnjeg Kurta. On je pre dve godine napustio školu zbog čega mu je sada žao. „Nekako sam bio izolovan od ostalih. I osećao sam se zapostavljeno. Ali danas se osećam dobro. Osećam da napredujem, da nisam više ukopan u mestu“, kaže Kurt.

U „Školi druge šanse“ on pokušava da stekne kvalifikacije za profesiju animatora za sport i slobodno vreme. To će potrajati šest do deset meseci. Cilj tog obrazovnog procesa nije nadoknađivanje klasičnog školskog obrazovanja, već priprema za dalje školovanje ili tržište rada. Dvadesetogodišnja Glorija mislila je da će i bez srednjoškolskog svedočanstva nešto da postigne. „Niko me nije upozorio da je to nemoguće. Osim toga, ostala sam u drugom stanju što je dodatno otežalo situaciju“, priča Glorija.

Povratak u život

Presek učenika te škole je različit. Neki dolaze iz uglednih i dobrostojećih porodica, a drugi sa ulice i tu ih je poslala socijalna služba. „Naši štićenici su isključeni iz sistema i mi im pomažemo da se u njega vrate. U našem društvu prihvata se samo onaj ko zarađuje“, kaže direktor škole Vinsent Duaje.

U Francuskoj inače danas postoji stotinak ustanova sličnih njegovoj. Sve one su međusobno povezane i pomažu jedna drugoj. Tesno sarađuju i da preduzećima koja mladima kroz stažiranje pružaju priliku za bolju pripremu na ulazak na tržište rada. U školi uče teoriju, u preduzećima su na praksi.

Nastavnici kao prijatelji

Nastava u tim školama je drugačija. Upravo je u toku čas matematike. Pored Kurta je učitelj koji mu objašnjava zadatke. Svaki polaznik škole ima mentora koji se brine o napretku svakog pojedinačnog učenika. Za Kurta to sasvim novo iskustvo. „Pitaju me kako mi je. To je veoma lepo. Toga nema u normalnim školama. Ovo ovde je nešto poput, usudio bih se da kažem, prijateljskog odnosa“, kaže Kurt.

Mnogi učenici u početku nemaju motivaciju za školu. Neki su i depresivni. Suviše dugo su im punili glavu time da onaj ko ne uspe u normalnoj školi ne vredi ništa. U ovoj školi, koju finansira država, čak dobijaju i džeparac – 300 do 600 evra mesečno. I iza te mere se krije metod. „To im pokazuje da ih tretiramo kao odrasle, pokazujemo im da ih shvatamo ozbiljno, da su punopravni članovi ovog društva“, kaže nastavnik Floran Šamso. Jedna od metoda je i ta da se, u slučaju problema, ne zovu roditelji već se pokuša da se stvari reše razgovorom mentora i učenika.

Takvu, „drugu šansu“, svake godine u Francuskoj dobije 14.000 mladih ljudi. Oko 60 odsto polaznika nakon te škole pronalazi svoje mesto na tržištu rada. Škola dakle nije garant uspeha, ali mladima poput Kurta i Glorije pruža mogućnost da pokažu da li zaslužuju „drugu šansu“.