Pre tri godine, u Londonu je prikazana senzacija o kojoj su izveštavali mediji širom sveta: jedan muškarac jede hamburger. Senzacionalna u tome nije bila činjenica da je taj hamburger u pecivu sa malo salate koštao oko 290.000 evra, već da taj komad mesa nijedna krava nije platila glavom.

Naučnici su uz podršku ekscentričnog suosnivača Gugla Sergeja Brina godinama eksperimentisali da bi iz matičnih ćelija goveda stvorili tkivo koje je biološki identično njegovom mesu. Za ovu demonstraciju je bilo potrebno stvoriti oko 20.000 goveđih mišićnih vlakana. Naravno da takvu pljeskavicu još dugo nećemo moći da dobijemo kod mesara, ali tako „uzgojeno“ meso će možda biti deo svakodnevice za dvadeset ili trideset godina.

No, jedna izraelska firma, otvorena ove godine, tvrdi da je ta prognoza previše pesimistična. Firma se zove Supermeso (SuperMeat) i smatra da će novi način dobijanja mesa biti normalan već za dve do tri godine. U tom slučaju bi odrezak koštao oko dva dolara. Ali, on ne bi bio od govedine, jer, kako kažu u Supermesu, mnogo je jednostavnije proizvoditi veštačku – piletinu.

Samo ne tofu!

„To je savršeno rešenje jer nikoga ne morate da terate da menja navike“, objašnjava Šir Fridman iz Supermesa: „Ne tražite od ljudi da pređu na tofu ili biljne proizvode. Dajete im isto ono meso koje su u svojim kulturama jeli hiljadama godina.“

Iako je uloženo mnogo truda u pokušaje da proizvede govedina, Supermeso želi piletinu jer je ona najraspostranjenija na svetskim trpezama (na svaku zaklanu kravu se ubije oko 100 pilića). Cilj izraelskih preduzetnika je da stvore specijalnu mašinu koja će proizvoditi tkivo slično pilećim prsima. Ta sprava će u početku verovatno stajati samo u fabrikama mesa. Ali, možda će uskoro postati i deo inventara u prodavnicama ili čak u kuhinjama. U nju će se stavljati mala kapsula i na pritisak dugmeta dobijati pileća šnicla – sveža da svežija ne može biti.

Za razliku od onog hamburgera Sergeja Brina, ova izraelska tehnologija kao osnovu ne koristi životinjski serum već „obične“ ćelije. Zasniva se na revolucionarnom otkriću Jakova Nahmije, profesora na Hebrejskom univerzitetu, predstavljenom 2006. godine; bio je to 3D-štampač kojim je Nahmija kreirao ćelije ljudske jetre.

Konačno rešenje za očuvanje životne sredine

Ljudi odavno pokušavaju da veštački stvore meso. Početkom dvadesetog veka, u doba kada su se ređali izumi koji su iz korena promenili naš život, mislilo se da će se u najskorije vreme naći način da se stvori veštačko meso. Na primer, 1932. je i Vinston Čerčil u svom eseju „50 godina u budućnosti“, pisao: „Moramo izbeći apsurdnu situaciju da uzgajamo čitavu kokošku samo da bismo pojeli njena prsa ili krilo – tako što ćemo te delove uzgajati posebno.“

No, pokazalo se da je da je prilično teško doći do te vizije. S tim se ponovo pokušalo posle Drugog svetskog rata – tada je došlo i do mnoštva otkrića u organskoj hemiji. Ostaci tih napora se danas mogu naći u instant-supama gde se takvi veštački brabonjci reklamiraju kao „govedina“. Potrošači su okretali leđa takvim proizvodima kad god su mogli da dođu do pravog mesa.

Danas su i građani raspoloženi da traže alternativu, doduše, iz drugih razloga: mnogi su se potpuno odrekli svake vrste mesa, videvši u kakvu industriju su se pretvorili uzgoj i klanje životinja za našu ishranu. Ali, ni ti novi vegetarijanci nisu mogli da nateraju naučnike da se ozbiljnije pozabave problemom.

Sada imamo i problem sa promenom klime. To je dodatni podsticaj da se takvo meso ubrzo zaista nađe na našim tanjirima. Jer, uzgoj životinja za klanje iziskuje veliku potrošnju energije i emisiju ugljen-dioksida u atmosferu, baš kao što iziskuje i veliku količinu zemlje i stočne hrane.

Više hrane sa manje zemlje

Već sada se gotovo polovina obradive površine naše planete koristi za pašnjake i proizvodnju životinjske hrane. Poređenja radi, samo četiri odsto te površine se koristi za proizvodnju žitarica za ljudsku potrošnju. Te silne životinje za našu ishranu proizvode oko pet odsto ugljen-dioksida i 40 odsto metana koji odlazi u atmosferu. A metan jeste koristan kao gorivo, ali više doprinosi stvaranju atmosferskog efekta staklene bašte od ugljen-dioksida.

A i ljudi je sve više, pri čemu mnogi žive sve bolje, i to je u ovom slučaju – problem. Jer, sve više građana Kine ili Indije redovno jede meso, pa se očekuje da će potrošnja mesa do 2050. biti dvostruko veća nego danas. Čak i ako se nađe način da se prehrane sve te životinje, to će značiti da će one onda gotovo podjednako uticati na promenu klime kao i transportna sredstva koja danas koristimo, od aviona pa do automobila i brodova.

„Tako se ne može opstati“, uveren je portparol Supermesa Fridman: „Zapravo i nemamo drugu mogućnost nego da prekinemo taj proces. Planeta Zemlja nema dovoljno površina i vode da bismo nastavili onako kao što smo do sada živeli.“

Na univerzitetima u Oksfordu i Amsterdamu su pokušali da projektuju u budućnost šta bi se desilo kada bi baš svi ljudi prestali da jedu meso i okrenuli se „veštačkim“ šniclama: prestala bi emisija 80 odsto gasova za koje se smatra da stvaraju efekat staklene bašte a bio bi nam dovoljan samo jedan odsto obradive zemlje u odnosu na površinu koju danas koristimo. Naravno da bi veštačka proizvodnja mesa po ideji izraelskih preduzetnika iziskivala i veliku količinu energije, ali kada se sve sabere i oduzme, za to bi bilo potrebno sedam odsto manje energije nego što se sada koristi u uzgoju životinja.

Kako da to meso bude privlačno?

Čak i najvećim zagovornicima očuvanja prirode teško pada da se zauvek odreknu dobrog pečenja ili ukusnog odreska. Problem je i nalaženje investitora koji će pomoći unapređenju nove tehnologije jer mnogo toga tek treba otkriti... Nema baš mnogo bogataša kao što je Sergej Brin, tako da i Supermeso ima problema sa nalaženjem partnera koji će im pomoći u razvoju.

Prvi korak je bio upravo nalaženje adekvatnog imena za takvu firmu: „Uzgojeno meso“ ili „Meso od matičnih ćelija“ bi bili precizniji izrazi od Supermesa, ali ko bi rado kupovao proizvod koji „miriše“ na laboratorije i hemiju? „Kada to postane komercijalni proizvod, supermeso uopšte neće biti stvarano u laboratoriji, već u mašinama za uzgoj. Ništa od toga neće biti ni blizu nekakvim laboratorijskim uređajima“, uverava nas Fridman.

Izraelska firma je našla nekoliko investitora, ali potrebno joj je mnogo više kapitala. Zato se na internetu predstavila posebnim video-snimkom o tehnologiji koja će možda promeniti naš svet bar u meri u kojoj su to učinili tranzistor i mikročip. Svaki građanin je pozvan da finansijski podrži tu ideju. To je način da se u kratkom roku sakupe stotine hiljada dolara, ali „tako možemo da se obratimo ulagačima i pokažemo im: gledajte, ljudi veruju da je to tehnologija koja dolazi“, kaže Fridman.