Snage Islamske države nalaze se pred sirijskim gradom Kobane, nedaleko od granice sa Turskom. Sa turske strane mogu da se vide njihove crne zastave. Pred očima turske vojske kurdskim civilima preti masakr. Ali Turska za sada ne čini ništa. Odluka parlamenta je na stolu, predsednik Redžep Tajip Erdogan mogao bi svakog trenutka da komanduje vojsci borbu protiv Islamske države u Siriji – ali okleva. Pri tom, Turska od svih članica NATO (osim SAD) ima najbrojnije kopnene snage. One bi mogle idealno da nadopune vazdušne napade SAD. Stručnjaci se slažu da borba protiv terorista ne može da se dobije bez akcije kopnenih snaga. Time je uloga Turske u vojnom smislu verovatno odlučujuća, kako bi se zaustavila ubistva fanatične islamističke paravojske.

Tihe simpatije za IS?

Situacija još uvek nije slučaj za NATO. Osim pojedinačnih bombaških napada, za sada nije bilo akcija IS na turskoj teritoriji. Turska enklava u Siriji sa mauzolejom Sulejmana Šaha, dede prvog osmanskog sultana, za sada je ostala netaknuta, iako je to područje pod kontrolom Islamske države. Nije poznato da li bi NATO napad na tu oblast video kao razlog za intervenciju čitave alijanse. U slučaju napada na samu Tursku, ta zemlja bi imala pravo da zahteva intervenciju. Novi generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg jasno je rekao da vojni savez čuva „integritet i granice Turske“.

Ali, trenutno se ne radi o tome. Zapadne članice NATO su skeptične prema Erdoganovim motivima. Američki potpredsednik Džo Bajden kritikovao je Tursku da je pomagala džihadiste u cilju svrgavanja sirijskog predsednika Bašara al Asada. Bajden se kasnije izvinio, a Turska je saopštila da je to pitanje rešeno. Međutim, zamenik predsednika Baraka Obame samo je glasno rekao to što mnogi na Zapadu misle: da u Turskoj postoje, ili su do skora postojale, određene simpatije prema IS. Sumnja se da je kao protivusluga za oslobađanje turskih talaca, iz turskih zatvora, ali i iz zemalja EU pušteno više džihadista. Sve to podriva napete odnose Zapada i turske vlade.

Ankara mnogo očekuje

Koja je Erdoganovo strategija? On je zaista u ćorsokaku. Ukoliko se, rame uz rame sa SAD, uključi u borbu protiv IS, morao bi da strahuje od terorističkih napada u svojoj zemlji. Sa druge strane, on ne želi da dozvoli jačanje ni Asada ni Kurda. Treba znati da militantni Kurdi već godinama važe za unutrašnjeg neprijatelja broj jedan. Erdoganov doskorašnji argument da su mu ruke vezane dok god su turski taoci u rukama islamista, više nema opravdanja. Ali Turska postavlja uslove za učešće u borbi protiv Islamske države: svrgavanje predsednika Asada – „sotone“, kako ga je opisao premijer Ahmet Davutoglu, ostaje važan cilj. Takođe bi koalicija koju predvode SAD trebalo da uspostavi tampon zonu u Siriji. Ona bi trebalo da zaštiti kurdsko civilno stanovništvo, koje tako ne bi moralo da beži preko granice ka Turskoj. Drugim rečima, Turska očekuje sveobuhvatnu bezbednosnu strategiju i za period nakon pobede nad IS. Ali to su velika očekivanja od labave koalicije, preopterećene zadacima koje je sama sebi zadala.

Može biti da je Turska imala razumljive razloge za oklevanje i odmeravanje. Međutim, vremenima strateških nedoumica trebalo bi da je kraj. Turska vojska ne može da gleda kako pripadnici IS pred njenim očima ubijaju kurdsko civilno stanovništvo. Ukoliko Turska to dozvoli, svetska javnost bi mogla da je optuži za saučesništvo.