Još 2006, kada je papa Benedikt XVI otvorio za javnost spise pape Pija XI, u njima se nešto moglo videti i o zalaganju Eugenija Pačelija u osudi nacizma. Budući papa Pije XII prethodno je bio nuncij zadužen za Nemačku, a tridesetih godina prošlog veka i državnog kardinalski sekretar Vatikana.

Upravo je Pačeli bio taj koji je kao kardinalski sekretar, a zajedno s papom, „popravljao" tekst koji je zapravo napisao kardinal Minhena Faulhaber i koji će u martu 1937. biti objavljen kao papino pismo poznato po frazi „S gorućom zabrinutošću". U njemu papa Pije XI oštro osuđuje „jeretički kult vođe i nacije koji se stvara u nacističkoj Nemačkoj" i koji bi „morao biti stran svakom verniku". Minhenski kardinal koristio je recimo izraz „velika zabrinutost", da bi papa i njegov sekretar to povećali na „goruća zabrinutost".

Da li je mogao da učini više?

Nakon što je Rimljanin, kardinal Pačeli, 1939. izabran za papu Pija XII, mediji u nacističkoj Nemačkoj javljali su da se od njega ne može očekivati „ništa dobro" i da će se on još više uplitati u politiku. To smatra i sadašnji papa Franja koji želi da na 80. godišnjicu izbora Pija XII u martu sledeće godine, za stručnu javnost otvori spise vatikanskih arhiva iz njegovog perioda.

O tzv. „ratnom papi" u Nemačkoj se još uvek mnogo polemiše. Da li je mogao da učini više? Da li je još jasnije mogao da osudi nacizam, a posebno progon Jevreja? Prefekt Tajnog arhiva Vatikana, biskup Serđo Pagano, tvrdi da će tih oko 151.000 spisa pokazati da je papa Pije XII čak i direktno nalagao da se pomogne onima koje su nacisti proganjali, kao i to da su i Jevreji pronalazi utočište, recimo čak i u papinoj letnjoj rezidenciji u Kaštel Gandolfu.

„Pacovski kanali"

Iako je interesovanje za spise koje je ostavio Pije XII veoma veliko, još je zapravo zanimljivije to šta je sam vrh Katoličke crkve znao o pomoći koju su barem neki pripadnici Crkve pružali nacistima i ratnim zločincima u njihovom bekstvu posle rata. U tim, kako ih nazivaju „Pacovskim kanalima" posebnu ulogu imao je i hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović, koji je u društvu Sv. Jeronima u Rimu izdao pasoš Crvenog krsta ne samo Anti Paveliću, već i notornom nacističkom zločincu Klausu Barbiju, SS-ovcu poznatom kao „Koljaču iz Liona", gde je bio na čelu Gestapoa.

Tu „crkvenu vezu" u svojim memoarima pominju i drugi zvaničnici NDH koji su uspeli da pobegnu: Vjekoslav Luburić ili Eugen „Dido" Kvaternik. I Andrija Artuković je na svom suđenju takođe govorio o samostanima i sveštenicima koji su njegovim ljudima pomogli da stignu „na sigurno".

Tek će se videti koliko je papa Pije XII znao o tome da se pomaže i notornim zločincima. Jer neki od njih, koji su imali i bolje veze sa Crkvom, veoma brzo su morali da odgovaraju pred sudom za počinjeno: i to ne samo ministri „bogoštovlja" u NDH Mirko Puk i Mile Budak, već recimo i Jozef Tiso.

„Predsednik i vođa" kvislinške Slovačke, uspeo je da stigne do prihvatnog logora američkih snaga u Bavarskoj, ali je po kratkom postupku vraćen Čehoslovačkoj. I to uprkos tome što je Tiso bio katolički sveštenik koji je čak i kao slovački diktator još uvek bio župnik župe Banovce nad Bebravi.

Antikomunista

S druge strane, antikomunizam jeste bila zvanična politika Vatikana i u doba dok su se stvarali suprotstavljeni blokovi nije bilo sumnje na kojoj je strani papa Pije XII. Tim pre što je isti taj papa još kao državni sekretar svom prethodniku pomogao da napiše encikliku Divini redemptoris, koja je objavljena praktično istovremeno sa pismom o „gorućoj zabrinutosti" za stanje u Nemačkoj.

U toj poslanici se osuđuje komunizam, i to još oštrije od nacizma, a vernicima se zabranjuje apsolutno svaka saradnja s tim bezbožnicima. Nemački istoričari podsećaju da je Pučeli kao nuncije bio svedok i kratkotrajne „Republike veća" u Minhenu nakon Prvog svetskog rata, i da nije bio sasvim imun ni prema predrasudi o „komunističko-jevrejskoj zaveri koja ugrožava hrišćanstvo".

Odnos prema Stepincu

Više od sedamdeset godina nakon poraza nacizma možda je lako davati sudove o tome šta je trebalo da se radi. To se svakako odnosi i na sudbinu kardinala Alojzija Stepinca. Inače, nakon što je Stepinac uhapšen i kada mu je suđeno, papa Pije XII to je nazvao „najžalosnijim procesom (tristissimo processo) u istoriji Crkve".

Isto tako, taj papa ga je proglasio kardinalom u vreme dok je Stepinac bio u kućnom pritvoru u Krašiću.

Ustaško zlato

Tek će se videti šta će se naći u spisima Tajnih arhiva Vatikana iz burnih i opasnih vremena do smrti pape Pija XII, ali verovatno ne bi trebalo biti preveliki optimista i očekivati da je on o svemu ostavi i trag na papiru.

To se naročito odnosi na još jedan mit: onaj o „ustaškom zlatu", za koje se smatra da je barem delom završilo i u trezoru Institutio per le Opere di Religione – Zavoda za verska dela u Vatikanu, kojeg često pogrešno zovu Vatikanskom bankom.

Više je izvora koji navode da je barem deo tog zlata – između ostalog i zlato Jevreja likvidiranih u NDH – barem neko vreme bilo kod Franjevaca u Zagrebu pre nego što su ga ustaške glavešine odnele prilikom bekstva i da su ga, navodno, razdelile među sobom. Deo toga završio je u Švajcarskoj, da bi veći deo onda i bio vraćen Jugoslaviji. Da li je i to zlato možda pomoglo samo nekima da se provuku „pacovskim kanalima"?

Povratak u Jugoslaviju

Ministar NDH koji je i osnovao Jasenovac, Mirko Puk, čak je bio na čelu povereništva koje je bilo zaduženo za „državne vrednosti", ali mu to nije pomoglo. S druge strane, sudbina sveštenika kojeg je Pavelić poslao u Društvo Sv. Jeronima pred kraj rata i koji je kasnije pomogao mnogim zločincima u begu i više je nego zanimljiva: Krunoslav Draganović vratio se u Jugoslaviju 1967. i mada se tvrdi da ga je UDBA otela u Trstu, po njegovom pisanom svedočanstvu on se vratio dobrovoljno. Protiv njega je nadležno državno tužilaštvo Bosne i Hercegovine podiglo i optužnicu jer je rođen u Brčkom. Ali čovek koji je i Paveliću pomogao u bekstvu nikada nije osuđen. Bavio se naučnim radom iz oblasti teologije i umro je u Sarajevu tek 1983.

I iako se obično kaže da Katolička crkva ima „najstariju i najrašireniju obaveštajnu agenciju na svetu", ne bi trebalo verovati da su papi poznati baš svi „dilove" koji su negde postignuti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android