„Šta to znači – biti muškarac? S jedne strane, muškarac bi trebalo da bude brižan otac porodice, graditelj gnezda i osećajan partner. A s druge – divalj slobodan duh, hrabar ratnik i pastuv u krevetu“ – ovako su ocrtane uloge savremenog muškarca o kojima se raspravljalo na konferenciji „Biti muškarac“ održanoj proteklog vikenda u Berlinu. Serija predavanja, radnih kružoka i diskusija se bavila pitanjem muškosti u 21. veku. Sve to vode treneri koji se već dugo bave temom muškosti, instruktori joge i meditacije, sociolozi, biolozi i drugi stručnjaci, profesori univerziteta i autori mnogih knjiga iz raznih oblasti nauke.

Učesnici konferencije su imali priliku da raspravljaju, postavljaju pitanja i razmatraju odgovore stručnjaka, ali i da se druže i opuste uz fizičku aktivnost – u sportskim halama, od joge, preko klasičnog fitnes-treninga pa sve do rvanja na strunjačama ili boksa. Na motivacionim seansama, muškarci su imali priliku da se upoznaju, pozdravljaju snažnim udaranjem dlanom o dlan, kao na sportskim manifestacijama, ili da se zagrle.

Konkurentski modus nije dobar

Iako to nigde nije precizno definisano, jasno je da se konferencija, zajedno sa pratećim manifestacijama kojih ima tokom čitave godine, odnosi samo na heteroseksualne muškarce. Samuel Vol, savetnik muškaraca koji imaju problem sa nalaženjem partnerke i jedan od učesnika konferencije, član je pokreta „MALEvolution“ koji ideje konferencije u raznim vidovima realizuje tokom čitave godine. On na svom blogu u ličnoj ispovesti piše da je od detinjstva pokušavao da ispuni neke norme muškosti i zahteve koji nisu bili njegovi.

„Pokušavao sam da budem kao muškarci koji su odavno mrtvi. Kao muškarci koje nikada lično nisam sreo, ili, što je najbolnije, da budem onakav kakvim bi moj otac, svesno ili nesvesno, želeo da me vidi.“ On objašnjava da je od malih nogu naučio da se poredi sa drugim muškarcima, da je upao u konkurentski modus u kojem je stalno morao da se suočava sa činjenicom da u ovome ili onome nije dovoljno dobar.

Kao za drvo voda i zemlja…

„Ono što mi je s vremenom zaista postalo potrebno, jesu prava muška prijateljstva. Da sa muškarcima preduzimam svašta, pre svega u grupama, i to je vrlo snažno i korisno… No, da se grlim sa drugim muškarcima, da ih pustim u moj svet, u moje srce, zar to nije nekako pederski?“ – „Ne, nije“, odgovara Vol sam dalje u tekstu, „jer muška blizina i intima – to što sa svojom braćom možeš da se uzajamno da se slaviš – to nema veze sa seksualnošću.“

Volova poruka: „Kao što su drvetu potrebni voda i zemlja da bi razvilo moćno stablo, nama muškarcima su potrebni drugi muškarci kako bismo rasli i uspevali. Potrebna su nam intimna, iskrena i realna muška prijateljstva u kojima možemo zajedno da se smejemo, plačemo, slavimo, pevamo, tugujemo, da se borimo i živimo“, piše Samuel Vol u tekstu koji je neka vrsta manifesta „muškog prijateljstva“.

„Zatočeništvo“ u drugovanju sa ženom

Pravi muškarac se ne može biti bez drugih muškaraca – poruka je o kojoj piše i jedan od predavača na kongresu, sociolog Rihard Šnebauer: „Kada sam pre 20-ak godina počeo sa savetodavnim radom sa muškarcima, užasnut sam – zahvaljujući razgovorima i stručnoj literaturi – ustanovio da oko 80 odsto odraslih muškaraca nema najboljeg prijatelja, dakle, muškarca kojem može da ispriča kao se zaista oseća. Možeš li da se poveriš drugim muškarcima, ili o onome što se u tebi dešava radije razgovaraš sa ženama, ili o tome uopšte ne pričaš?“

„Ukoliko se otvoreno i nepatvoreno upustimo u poveravanje jednoj ženi, bez pravih prijatelja u srcu postajemo zavisni od ljubavi i naklonosti te žene, koja je često jedina prema kojoj se razvio odnos iz srca“. Prema Šnebauerovim rečima, na taj način se razvija emotivna zavisnost od žene a ona vodi u „strah od sopstvene ljubavi prema ženi, jer (muškarci) počinju da joj služe (…) i postaju zatočenici sopstvene ljubavi. Oni rade svašta kako bi i dalje imali tu ljubav, i često zbog toga pribegavaju unutrašnjem bekstvu, ili stvarnom bekstvu, zato što to zarobljeništvo više ne mogu da trpe.“

Izgrljen i – nepromenjen

„Biti muško“ je konferencija koja je održana po četvrti put. Najdetaljnije ju je u nemačkim medijima ispratio berlinski nadregionalni dnevnik Tagescajtung čiji je novinar Arved Klut-Simon pratio sve njene forume. On zakljuuje: „Nebulozni novi muškarac je ono što od muškaraca na ovoj konferenciji tek treba da postane. Pokušaj da se to postigne osvešćivanjem, saosećanjem i empatijom u okviru zaštićenog muškog prostora, svakako nije loš. Samo što takav pokušaj ima svoje granice, a između samospoznaje i razumevanja nije bilo mesta za neprijatne istine savremene muškosti. Pitanje nasilja se pojavilo tek u diskusiji, da bi odmah bilo relativizovano kontrapitanjem o ženskom nasilju. Isto tako je ostalo otvoreno i pitanje da li se novi muškarac orijentiše prema feminizmu“. Klut-Simon zaključuje da se „muškost“ tretira samo kao pitanje individualnog identiteta a ne i društvenih odnosa, te da se o problemima u tom svetu uglavnom ćuti. „To ostavlja samo mogućnost da se sa konferencije izađe izgrljen i ojačan, ali ipak samo kao stari tip muškarca.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android