Kao i svake godine, ovaj izveštaj je bio povod za diskusije o tome šta je uopšte siromaštvo u jednoj visoko razvijenoj industrijskoj zemlji poput Nemačke. Kriterijum autora izveštaja je jasan: kao siromašna važi osoba koja raspolaže sa manje od 60 odsto vrednosti prosečne plate. Interesantno je da da je broj siromašnih građana opao u istočnim saveznim pokrajinama a porastao u zapadnim. Poučan je i podatak da muškarci koji žive na granici siromaštva žive u proseku 10,8 godina kraće od onih dobrostojećih. Kod žena ta razlika iznosi osam godina. Postoje različita tumačenja te pojave. Jedni je objašnjavaju nemarnijim odnosom siromašnijih prema sopstvenom zdravlju, a drugi lošijim uslovima u kojima takvi ljudi žive i rade. Evo kako je izveštaj prokomentarisan u nemačkoj štampi.

Folksštime (Magdeburg): „Tamo gde se vode posebno žestoke borbe oko monopola na tumačenje pojmova, značenje pojedinih reči postaje sve nejasnije. Tako sada jedna mlada porodica koja živi u sopstvenoj kući u saksonskom Altmarku i ima na raspolaganju 2.000 evra mesečno, važi kao ’siromašna’. Je li ta porodica zaista siromašna? Možemo li nju da okarakterišemo kao ’socijalno slabu’, kako se to kaže u žargonu menadžmenta siromaštva, iako se tu radi o relativnoj ekonomskoj slabosti? Proteklih godina se prosečna plata povećala za oko 30 procenata. Da li 60 odsto od toga uvek znači ’siromaštvo’? Bilo bi vreme da se siromaštvo u Nemačkoj definiše tako da može da se diskutuje o njegovoj suštini, a ne o jednoj proizvoljno određenoj vrednosti, koja mnogim institucijama koje dobro žive od siromaštva, garantuje ’siromaštvo’ za sva vremena. Siromaštvo se mora tačno definisati da bi moglo da se ciljano suzbija.“

Sarbriker cajtung (Sarbriken): „Izveštajem su obuhvaćeni i mnogi studenti, iako većina njih može sa optimizmom da gleda u budućnost. Tu su i seniori sa mini-penzijama. Statistika ne uzima u obzir da li su oni možda i vlasnici stambenog prostora u kojem žive.“

Noje tag (Vajden): „Glavni problem, kada hoćemo da diskutujemo o siromaštvu, ispostavlja se vrlo brzo. Siromaštvo je relativno, siromaštvo je subjektivno. Kada naučnici siromaštvo izražavaju brojkama , onda je to pokušaj da se stvori pregled nad situacijom u našoj zemlji koja je imućna. Aktuelni izveštaj o siromaštvu je gurnuo prst u jednu društvenu ranu i pokazuje tendencije koje su već odavno poznate. Cinično je to što među istraživačima nastaje debata o ovakvim statistikama; jedni smatraju da je reč o suviše generalizovanim iskazima, a drugi da se samo stvara panika. Činjenica je: u Nemačkoj ima previše siromašnih ljudi. A njima je svejedno u koju kolonu tabele su svrstani. Njima je potrebna pomoć.“

Manhajmer morgen (Manhajm) i Lauzicer rundšau (Kotbus): „Izveštaj o siromaštvu je samo delimično podesan za opis problema sa pravdom u ovoj zemlji. Ti problemi se ne sastoje u pitanju da li neko prima socijalnu pomoć koji mesec duće ili kraće, već u tome što, na primer, upravo stariji zaposleni teže nalaze novi posao kada izgube stari. Tu nije rešenje povećanje socijalne pomoći, već kvalifikovanje i kompetentna pomoć koju pruža Agencija za rad. U Nemačkoj se ne radi u prvom redu o nepravednoj raspodeli, već o nejednakim šansama. Partije bi na to trebalo da obrate pažnju u predizbornoj kampanji.“

Noje osnabriker cajtung (Osnabrik): „Svake godine dobrotvorna udruženja plaše zemlju svojim takozvanim izveštajem o siromaštvu. Ali, ako prihvatimo njihove kriterijume, onda ni nema sveta bez siromašnih. Autori smatraju siromašnim one koji imaju manje od 60 odsto prosečne plate. Njihov izveštaj treba shvatiti kao ono što on i jeste: instrument propagande onih koji traže preraspodele. Gotovo da ne prođe godina a da država ne povisi svoje izdatke: više od polovine budžeta otpada na socijalna davanja. Ako, dakle, postoji siromaštvo, za njega nisu krive manjkavosti u transferu. Ono ne može da se ozbiljno meri izveštajem prema kojem bi isti broj siromašnih postojao i kada bi sutra svi mi imali duplo više.“