Blinken je relativno naglo i u lošem raspoloženju odleteo iz Katara za Sjedinjene Države. Ni uz napore Egipta i Katara, palestinski pokret Hamas nije prihvatio prelazni kompromis po kojem bi se prekinule vojne operacije i bili pušteni taoci. Pre puta, Blinken je ponovio: „Naša poruka je jednostavna i ona je jasna i hitna: u sledećim danima mora doći do sporazuma i učinićemo sve da to dovedemo do cilja.“

Već nakon pristanka Izraela iz krugova Hamasa moglo se čuti da je poslednja verzija sporazuma „dijametralno suprotna“ od kompromisa koje su u početku sročili SAD, Egipat i Katar, i da je smisao sporazuma „preokrenut u korist Izraela“. Ali, i nakon Blinkenovog odlaska, na Bliskom istoku su ostali njegovi saradnici, baš kao što su i Egipat i Katar najavili da će nastaviti da se trude da se sporazum što pre postigne.

U čemu je problem?

Iako sadržaj poslednje verzije nije objavljen, u načelu se radi o sporazumu kojeg je još u maju predložio američki predsednik Džo Bajden. U njemu su predviđene tri faze: najpre prekid vojnih akcija u trajanju od šest nedelja, kada bi se, kao drugo, tačno odredili uslovi trajnog prekida neprijateljstva. I treća faza bila bi obnova Pojasa Gaze.

Za Izrael je i obaveza odricanja od upotrebe vojne sile tokom šest sedmica bilo mnogo: izraelski premijer Benjamin Netanjahu stalno govori o „potpunoj pobedi“ i „uništenju Hamasa“, kao i o „razbijanju vojne i upravne sposobnosti Hamasa u Gazi“. Izraelskoj strani teško je da poveruje da taj pokret, pre ili kasnije neće opet krenuti u terorističke akcije i biti pretnja Izraelu.

Kako bi to sprečio, Izrael želi da zadrži nadzor, ne samo na granici Pojasa Gaze i Egipta, u tzv. Filadelfijskom koridoru, nego i između severa i juga Pojasa Gaze, u tzv. Necarimskom koridoru. Time želi da se spreči šverc oružja i eksploziva, odnosno nesmetan prolazak boraca Hamasa po Pojasu Gaze.

S druge strane, predstavnici Hamasa tvrde da je izvorni sporazum predviđao „potpuno povlačenje“ izraelskih snaga, a ne samo iz gusto naseljenih područja koje je Izrael očigledno spreman da napusti.

Šta tera Hamas da prihvati sporazum?

Bilo bi dobro verovati da je za Hamas dovoljan razlog da prihvati primirje i pusti taoce to što, prema palestinskim informacijama, do sada ima više od 40.000 mrtvih, više od 90.000 ranjenih, to što su nebrojeni Palestinci ostali bez krova nad glavom, što su uništene infrastruktura i snabdevanje stanovništva, što gotovo uopšte nema medicinskog sistema i što se ruševine protežu dokle god pogled seže.

Taoci su, međutim, za Hamas jedina garancija preživljavanja Ta grupa u svakom slučaju želi da se Palestincima prikaže kao taj pokret koji je na kraju pobednik ovog sukoba i ne može sebi da priušti da „izgubi obraz“ prihvatanjem izraelskih kontrolnih stanica u Pojasu Gaze i nakon primirja.

Kad je reč o granici, ili bar prelazu Rafa prema Egiptu, tu bi i moglo da se pronađe nekakvo rešenje. U stvari, i Palestinska Autonomna Uprava, koja upravlja područjem Zapadnog Jordana, ponudila se da nadzire taj granični prelaz, ali to je odbio i Izrael, baš kao što je i Hamasu to potpuno neprihvatljivo. Evropska unija je 2005. tamo poslala svoju misiju nadzora granice EU BAM, ali se 2007. povukla, onda kada je Pojas Gaze preuzeo Hamas. Možda bi tu moglo da se razgovara o takvoj ili sličnoj misiji.

Šta tera Izrael da prihvati sporazum?

Mnogo toga: najpre taoci – iako je neizvesno koliko ih je od još preostalih 109 u životu. Ali, za jevrejske vernike je izuzetno važno da bar njihove porodice dobiju njihova tela kako bi se od njih oprostili na primeren način. Praktično svakog dana širom Izraela održavaju se protesti na kojima se od premijera traži da učini sve da te taoce dovede kućama.

Ni izraelska vojska nije srećna zbog misije u Pojasu Gaze: to uopšte nije bojište na kojem je jasno gde je neprijatelj. A tu takođe ginu i izraelski vojnici. Pored toga, realna je pretnja da se sukob proširi: na severu Izraela, prema granici sa Libanom, gde se proširio pokret Hezbolah, gotovo se uopšte više ne može govoriti o nekakvom „miru“. Okršaji su svakodnevni i stalno tinja opasnost od još većeg i otvorenog vojnog sukoba sa Libanom.

A tu je i pretnja iz Irana: nakon likvidacije lidera Hezbolaha Ismaila Hanije u Teheranu i Fuada Šukra u Bejrutu još se čeka potez verskih vođa Irana. Za sada su SAD u taj region poslale značajne vojne snage, ali i u Izraelu moraju da se zapitaju: šta će biti na američkim izborima koji se održavaju za nešto više od dva meseca. Donald Tramp se doduše uvek predstavljao kao veliki prijatelj Izraela, ali kod tog političara teško je znati šta će biti njegova odluka već sutra.

Što se tiče izraelskog premijera, potpuno je jasno da je ovo kraj njegove karijere – na ovaj ili onaj način. Sve ustupke Hamasu odlučno odbijaju njegovi radikalni koalicioni partneri, a nije mali ni broj građana Izraela koji ne veruju u nekakav suživot s tom terorističkom organizacijom. Zato Netanjahu želi da na svaki način spreči da Hamas opet proširi svoju moć i uticaj u Pojasu Gaze. To sprečavanja podrazumeva i opciju nove vojne intervencije nakon privremenog primirja.