„Mama, umrećeš od pušenja!“ Što je moj sin češće bio zgrožen činjenicom da me vidi kako pušim, to sam ja samoj sebi sve manje mogla da opravdavam konzumiranje duvana. I zato sam prestala.

Poslednju cigaretu popušila sam pre dva meseca. Stručnjak za pitanja zavisnosti Tobijas Riter oduševljen je tim mojim potezom. On rukovodi specijalnom ambulantom za zavisnike od pušenja na klinici Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minchenu. „Kad prestanete da pušite, vrlo brzo se u Vašem životu događaju mnoge pozitivne stvari.“

Veoma brzo, veoma mnogo…

Već nakon osam sati organizam se mnogo bolje snabdeva kisikom, objašnjava Riter. Nakon samo dan-dva, mnogi ljudi su rekli da im se „poboljšala“ čula mirisa i ukusa. Nakon dve nedelje, znatno se popravlja i funkcija pluća, što se naročito primeti prilikom bavljenja sportom. Ali ja sam kao pušačica imala osećaj da sam u formi kao i sada, nakon prestanka pušenja.

„Može da se dogodi da imate češće napadaje kašljanja, nego što je to ranije bio slučaj“, kaže Riter. „Razlog za to su pluća, koja počinju da se čiste.“ A to „prolećno čišćenje“ traje oko mesec dana. „Osim toga, nakon meseca dana znatno je ojačan i imuni sistem.“

Ukoliko još mesec dana budem uspela da apstiniram, moći ću da se radujem i znatno boljem snu, kaže mi Riter. „Pušači tokom noći doživljavaju nikotinsku krizu. Zbog toga se doduše ne bude, ali spavaju mnogo nemirnije. Nakon tri meseca san se opet normalizuje.“

Opasnost od treće cigarete

Pre nego što sam se odlučila za kompletnu apstinenciju, mislila sam da je zdravije smanjiti broj cigareta. Ali u tom slučaju ne bih smela da pušim više od dve dnevno: već od treće otrovni dim nanosi veliku štetu telu. „Rizik po kardiovaskularni sistem, dakle opasnost moždanog udara ili srčanog infarkta, ne povećava se znatnije, bez obzira da li pušite 3 ili 20 cigareta“, kaže Riter. Što se tiče kancera, stvar je drugačija. Opasnost raste sa svakom pojedinačnom cigaretom.

„Baš je dobro što ste prestali“, stalno mi ponavlja Riter. Njegova radost je zarazna – jer je moje oduševljenje zbog prestanka bilo relativno skromno.

Pritom svaki drugi pušač umire zbog zavisnosti od duvana. Oko 50 odsto njih čak i pre nego što dožive 70. rođendan. „Najkasnije sa 50 godina biste osetili posledice pušenja“, kaže stručnjak. I odjednom sam ipak veoma srećna što sam prestala – pre nego što „raspad“ ne postane vidljiv.

Visok procenat „povratnika“

Ali nije to bilo uopšte lako. I nisu mi bila potrebna pomoćna sredstva, poput nikotinskih flastera, hipnoze ili akupunkture da bih se odrekla cigareta. Činjenica da je bila dovoljna samo moja čvrsta volja, mogla bi da ima veze s tim što sam relativno kasno počela da puši – tek sa 21 godinom. „To je još jedan razlog da budete srećni“, kaže Riter.

„Većina pušača počinje između 12. i 16. godine života, dok mozak još sazreva. Nikotin je ekstremno aktivan neurotransmiter, koji na odlučujući način utiče na razvoj neuronskih veza u mozgu.“ Posledica je zavisnost koja traje čitavog života, i koju je teško savladati samo snagom volje, objašnjava stručnjak.

Riter je nekako uspeo da se sad osećam i ponosno i – olakšano. Ali onda mi kaže: „Od 100 pušača koji kao Vi prestanu da puše, dakle bez pomoći, njih 95 ponovo počne da puši u roku od godinu dana.“ Tja…

Pušačka iluzija

Jedan razlog za povratak u pušačke vode mogla bi da bude „pušačka iluzija“, zli psihološki trik nikotina. Psihička zavisnost veoma je jaka, naglašava Riter. I zato sam i ja naravno nasela na tu pušačku iluziju: godinama sam sebe uveravala da me pušenje smiruje, da mi smanjuje stres i nudi kratku pauzu.

„U stvarnosti, svaka cigareta povećava broj srčanih udara i čini Vas nemirnijom“, kaže moj sagovornik. Činjenica da sam imala osećaj da me pušenje smiruje povezana je s tim da sam, nakon duže pauze bez cigarete, imala apstinentsku krizu i da je moje telo zahtevalo novi nikotin. „Cigareta Vam dakle uzima nemir koji Vi kao nepušačica uopšte ne biste ni osećali.“

Pavlovljev refleks

Prva večera s prijateljima, uz muziku i vino, ali bez cigarete, bila je prilično komična. Nešto mi je falilo i nekako sam se čudno osećala. Godinama sam se veoma uspešno navikla na to da je pušenje sastavni deo nekih određenih situacija: uz kafu, uz vino, tokom pauze.

„Funkcioniše kao kod Pavlovljevog psa: dajete psu da nešto pojede i istovremeno zvonite zvoncem. Kad-tad je dovoljno da zazvonite i pas već balavi“, objašnjava Riter.

A kod pušača to zvonce zvoni stalno – puši se za opuštanje i kad se neko želi „aktivirati“. Kao nagrada nakon obavljenog posla, nakon jela, dok se čeka na autobus ili nakon seksa. I tako dalje. „Cigarete su čvrsto integrisane u svakodnevicu pušača, to je problem“.

Želim prestati. Ali kako?

Nije lako prestati. Tobijas Riter zato svoje pacijente najpre umiruje tvrdnjom da je neuspeh sastavni deo procesa. „Kada mi pacijenti kažu da su već pet puta pokušali da prestanu s pušenjem, onda ja prvo odajem priznanje tim pokušajima. To daje naslutiti da je ta stvar za njih veoma važna.“

To može da se nauči poput vožnje biciklom, kaže. Padovi su sastavni deo, važno je opet ustati i ponovo pokušati. Osim toga, važno je signalizirati mozgu da se nešto promenilo. „Sednite ujutro na neku drugu stolicu nego inače. Popijte čaj umesto kafe. Biljku na Vašem radnom mestu stavite na neko drugo mesto.“ Tako može da se prevari Pavlovljev pas u glavi pušača.

Intuitivno sam dakle sve uradila kako treba! Umesto da pomeram nameštaj, ja sam iza sebe ostavila svoju svakodnevicu i na par dana otputovala kod najbolje prijateljice. U međuvremenu samo retko pomišljam na pušenje. Možda sam ja jedna od onih pet odsto koji „prežive“ prvu godinu nakon prestanka pušenja?

A ako to i ne bude slučaj, to ne mora automatski da bude povratak na staro, kaže Tobijas Riter. „Jedna cigareta je nesmotrenost. Tek od druge je to povratak pušenju.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android