Hajnrih Bel je bio pisac malog čoveka. To je ozlojedilo ponekog kolegu i kritičara, za koje je pisanje bila elitna stvar. Tako je Ernst Herhaus rekao da Belova književnost ima „vonj vešeraja“ i da je to „piskaranje za normalne ljude“.

Nobelova nagrada 1972. je demantovala ovakve ocene. Bolje rečeno potvrdila je mogućnost postojanja vrhunske književnosti za normalne ljude. Hajnrih Bel je za života prodavao knjige u milionskim tiražima. Trinaest njegovih proznih dela pretvorena su u filmove.

Odbijeni pisac i „književnost ruševina“

Odmah posle Drugog svetskog rata, savremenici nisu baš bili skloni da čuju mladog pisca koji je iz rata poneo težak prtljag hrišćanske savesti, sećanja na besmisleno ubijanje i razaranje, na nacističko varvarstvo i poraz humanosti. 

Bilo mu je 28 godina kada je oružje utihnulo. Odmah je počeo da piše. Prvi roman „Anđeo je ćutao“ niko nije hteo da objavi. Povratnik iz rata koji ženi mrtvog prijatelja mora da saopšti da se muž neće vratiti.

Hajnrih Bel je tada zabeležio: „Moje pravo područje očito je rat, sa svim sporednim pojavama, a niko živ ne želi da pročita ili čuje nešto o ratu, to je da poludiš.“ Isto se dešava i sa drugim romanom „Krst bez ljubavi“, on ostaje u fragmentima. Bel razlaže materijal na priče koje objavljuje po časopisima.

Uskoro Bel i njegova generacija dobijaju podrugljivu etiketu „literatura ruševina“, ali Bel je usvaja i pretvara u programski iskaz: „Zaista su ljudi o kojima smo pisali živeli u ruševinama, dolazili su iz rata, muškarci i žene jednako povređeni, i deca. Oni su bili oštra oka: videli su. Nikako nisu živeli u potpunom miru, kao i njihova osećanja, ništa kod njih i oko njih nije bilo idilično, a mi kao pisci osećali smo da smo im bliski, da se poistovećujemo sa njima.“

Ovaj umetnički i ljudski moto iz 1952. neophodan je da bi se razumela i jedna od prvih satira koju je napisao Hajnrih Bel: „Ne samo u vreme Božića“.

Difamiranje nemačke osećajnosti

Priču je Bel pročitao u zamku Berlepš, na sastanku Grupe 47, čiju je nagradu dobio godinu dana pre toga za kratku priču „Crne ovce“.

Samo mesec dana posle nastupa pred Grupom 47 priča „Ne samo u vreme Božića“ je i objavljena, usledila je radijska verzija koja je podigla prašinu. Sveštenik Hans-Verner fon Majen je optužio Bela za „difamiranje nemačke osećajnosti“.

Čime je Bel, inače verujući katolik, zaslužio ovakve napade? On je opisao porodicu imućnog trgovca egzotičnim voćem Franca, koji je pre rata bio ugledan, za vreme rata ugledan, a ugledan je ostao i posle rata. Pripovedač u prvom licu je njegov bratić, malograđanski zdravorazumski glas, koji izveštava o rasulu u porodici „hrišćanskog trgovca“ zbog božićne jelke.

Ukratko, Francovoj ženi koja se zvala Mila, najvažniji čin tokom godine je bilo kićenje božićnog drveta. Užas rata je osetila samo kao vreme u kojem je bilo nemoguće nabaviti slatkiše i ukrase:

„Uz opasnost da postanem neomiljen, moram ovde pomenuti jednu činjenicu, u čiju odbranu mogu reći samo to da je zaista činjenica. U godinama između 1939. i 1945. bili smo u ratu. U ratu se peva, puca, priča, bori, gladuje i umire se – i bacaju se bombe – sve same neugodne stvari, čijim spominjanjem svojim savremenicima nikako ne želim dosađivati. Moram ih spomenuti samo zato jer je rat imao uticaja na priču koju hoću da ispričam. Naime, strina Mila je registrovala rat samo kao silu, koja je još od 1939. počela da ugrožava njenu božićnu jelku. Ipak, njeno božićno drvce je imalo poseban senzibilitet.“

Svaki dan je Božić

Kada je rat prošao, Francova kuća je bila cela sred ruševina uništenog grada. U njoj su se ponovo pevale božićne pesme, jelka je opet bila ponos cele porodice. Sve dok je jednom prilikom jedan od nespretnih ukućana nije oborio. Strina Mila je pred prizorom uništenja jelke doživela potpuni slom.

„Odbijala je hranu, nije spavala, nije jela; primenjivana je hladna voda, vrela kupka za noge, naizmenična kupka, lekari su tražili po enciklopedijama, tražili su ime tog sindroma i nisu ga nalazili. A strina je vrištala. Ona je vrištala sve dok stric Franc – taj čovek dobar kao hleb – nije došao na ideju da postavi novu jelku.“

Od tada svake večeri porodica glumi božićno slavlje, jer ako pokušaju da ga preskoče, Mila počinje da vrišti. Kad jedna jelka uvene, nabavlja se druga. Svi su zarobljeni u ludilu strine Mile:

„Gomilali su se računi od lekara, pozvani su psihijatri, ispitivači duše. Jedino je moja strina Mila, koja se mora označiti kao pokretač svih tih pojava, ima čelično zdravlje, smeši se, dobro je raspoložena i vedra, kao što je skoro uvek bila. Njena svežina i živahnost sada su polako počeli da nam smetaju, mada nam je njena dobrobit tako dugo bila na srcu.“

Rasulo ispod jelke

Sin Johanes, inače uzorni advokat, približio se komunistima. „Njegove oči su poprimile fanatičan izraz, ponaša se kao derviš na javnim nastupima svoje partije, zapostavlja svoju kancelariju, piše gnevne članke u odgovarajućim partijskim listovima.“ 

Drugi sin koji je imao isto ime kao i otac, ionako je bio bokser – crna ovca familije – ali i duboko pobožan čovek, koji je odbijao da učestvuje u ritualnim glupostima povezanim sa kićenjem jelke. Njihova sestra Lusi se zajedno sa mužem odala „egzistencijalističkim plesovima“ u noćnim lokalima.

Erozija ugledne hrišćanske familije se nastavlja. Svake večeri pevaju božićne pesme, jedu božićne kolače i tako u ime psihičke ravnoteže zadovoljne Mile simuliraju večito Badnje veče, čak i u vreme karnevala, čak i kada je napolju nesnošljiva vrućina. Naposletku, bogati trgovac Franc i sam podleže pritisku okolnosti:

„O njemu su postale poznate stvari, potkrepljene izjavama svedoka, za koje se može primeniti samo reč brakolomstvo. A što je najgore, on to nije ni poricao, već je za sebe tražio da živi u odnosima i pod uslovima, koji kao da posebne moralne zakone čine opravdanim.“

Tokom godina svakodnevnog božićnog slavlja, pravi članovi porodice zamenjeni su plaćenim maskiranim glumcima, a deca – voštanim figurama. U trenutku sloma Mila je imala 62 godine. Moguće je da je u mehuru svakodnevnog lažnog božićnog slavlja živela jako dugo. Vreme je u svakom slučaju radilo za Bela.

Nemačka koja je naučila da se smeje

Televizijski film po ovoj satiri snimljen je 1970. Nemačka je naučila da se smeje „difamiranju nemačke osećajnosti“.

Urednik ovog izdanja u Partizanskoj knjizi, izdavačkoj kući iz Kikinde, Vladimir Arsenić, u pogovoru kaže: „Ozdravljenje jedne osobe je komplikovan proces s neizvesnim krajem koji zahteva angažovanje čitave porodice, kao u priči Ne samo u vreme Božića, a ozdravljenje čitavog društva zahteva ozbiljno angažovanje svih građana. Kraj je, govoreći iz Srbije 2022. godine, veoma neizvestan. Belova satirična oštrica nije usmerena samo na proces poricanja i nemogućnost sukobljavanja s prošlošću Nemaca nakon Drugog svetskog rata, već i na uspostavu društva koje je takvo odbacivanje istine omogućilo.“

Budući da je i na zapadu našeg kontinenta vreme političke idile nepovratno prošlo, treba očekivati začuđujuću aktuelnost Belovih satira. Jer ono što se činilo prevaziđeno, ponovo se pojavljuje u sijaset bizarnih oblika digitalne epohe.

Belovo hrišćanstvo kao radikalni pacifizam

U svojim frankfurtskim poetičkim predavanjima iz 1964. Hajnrih Bel je ostavio rečenicu koja sažima njegov odnos prema veri i čovekovom svetu: „Verovatno hrišćansko još nije ni počelo.“

Biti hrišćanin za Bela je značilo mnogo više od odlaska u crkvu, to je značilo biti na strani uskraćenih, poniženih, potlačenih. Hrišćanin je onaj koji deli, a ne onaj koji grabi. Onaj koji saoseća, a ne onaj koji odbacuje. Verovatno bi mu više po volji bio današnji nego tadašnji papa. Osim toga, hrišćanin nikada, ni pod kojim uslovima, ne može biti militarista.

U svom dnevniku ranjeni vojnik Hajnrih Bel je novembra 1943. zapisao: „Moje čarape, vonj četrnaest dana stare krvi.“

Juna 1944. iz Mađarske piše svojoj budućoj supruzi: „Jutros prilikom previjanja prvi put sam video moju ranu… pa ona izgleda zastrašujuće, najveća je veličine lipinog lista, tamo gde je veliki geler ušao… čovek se ipak uplaši, kada vidi sebe tako uništenog; ma rat je ludilo!“

Čovek koji sve ovo preživi i vrati se svojoj srušenoj kući sigurno ima drukčiji odnos prema ratu od onih koji ga ispod svoje bogato ukrašene jelke priželjkuju – drugima, dok slušaju mehaničkog anđela kako šapuće: „Mir, mir!“

Tako je Bel u odnosu na mnoge savremenike neminovno negovao drukčiji, manje licemeran odnos prema Božiću, danu kada je za hrišćane rođena nada.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.