Koze na jugu Maroka bez problema se penju i po deset metara uvis uz stablo argana, drveta koje raste u pojedinim delovima Maroka i Alžira. Jer tu je dobra užina – ili makar koze to misle. Slatkasti miris ploda zapravo skriva njegov gorki, teški ukus. Orah argana zapravo ni koze ne mogu da svare.

Zato farmeri puštaju koze na drveće i onda samo čekaju da odatle padnu – brabonjci. Nesvareni plodovi argana se onda koriste za dobijanje dragocenog ulja. Pola litra u posebnim prodavnicama može da košta i više stotina evra. Proizvodi poput kozmetike i hrane izvoze se redom u bogatije zemlje i to marokanskim farmerima godišnje donosi blizu šest miliona evra.

Iako su koze poznate po sigurnom koraku i planinarskim veštinama, uske grane argana su i za njih izazov pa se desi i da padnu. Marokanski farmeri ponekad režu niže grane kako bi koze lakše mogle do krošnje.

Naučnici su ipak utvrdili da većina ploda od kojeg se pravi ulje ne dolazi kroz creva koze već se radi o orasima koje su žvakale pa ispljunule. Istraživači iz Biološke stanice u španskoj Sevilji tvrde da oko sedamdeset odsto tog ispljunutog ploda zapravo može da posluži kao seme. Paradoksalno, tako koze pomažu vrsti argana da preživi iako bi one samo da ga obrste.

I tu dolazimo do poente – drveće argana koje uspeva čak i u veoma suvim predelima pušta duboko korenje i tako sprečava širenje pustinja (dezertifikacija) što ugrožava rubne delove Sahare.

No ako lokalni seljaci baš svaki plod koji nađu koriste za proizvodnju ulja, pa ako još oglodano drveće poseku – onda će se pustinja dalje povećavati na račun podneblja pogodnog za život. Jer jednom je argan bio rasprostranjen po celoj severnoj Africi.

Zato neke organizacije i lokalci pokušavaju da ograniče tu komercijalnu upotrebu argana, recimo sezonskim zabranama kozama da se penju u krošnje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android