Ne mogu se „formulisati jasni zahtevi“ naprednjačkom režimu kojem bi jedini zahtev mogao da bude na nivou zdravog razuma: prestanite da svakog minuta kršite Ustav i sve zakone. Komentar novinara DW Nemanje Rujevića.
Oglas
Beograd i Srbija ulaze u onu fazu protesta kada se nad njima svi nadviju, kao lokalna ekipa ispred dragstora nad prokuvalim motorom starog stojadina, pa dele savete. Jedan bi da upali na kabl, drugi na gurku, treći se probija kroz znatiželjnike, cokće, kaže da je automehaničar ceo život, „ccc ko ti je ovo radio?“ Gadno je biti okružen neznalicama, a od toga je jedino gadnije biti okružen onima koji misle da sve bolje znaju.
Poslednjih dana se mnogi koji ne kupuju priču o „šačici bezumnika“ koja poziva na „linč, silovanje, nasilje“ – oni, dakle, koji se uzdržano nadaju da bi subotnje demonstracije u Beogradu mogle da budu začetak nečeg velikog – javljaju sa savetom da je ključno „formulisati jasne zahteve“.
Neki su se već čuli vrlo jasno, poput zahteva da se protestima posveti pet minuta u Drugom dnevniku, neki su manje konkretni kao zahtev za prestankom političkog nasilja. Neko predlaže da se traže smene ministara policije i pravde zbog nerešenog ubistva Olivera Ivanovića. Drugi traže fer izborne uslove.
Moj kolega i drug Andrej Ivanji je u komentaru na portalu nedeljnika Vreme („Zahtevi predsedniku Vučiću“) popisao zahteve koje je čuo od nekih učesnika protesta, poput razjašnjenja noćnog rušenja u Savamali i Vulinove „tetke iz Kanade“, objave ugovora o Beogradu na vodi i Er Srbiji, prestanka lova vlasti na neistomišljenike, hroničnog izlaska predsednika iz ustavnih nadležnosti, nezavisnost sudstva, ispitivanja lažnih diploma i doktorata…
Lista je naravno nepotpuna i mogla bi da se nastavi u nedogled. Naslućujem ironiju – ako bi naprednjački režim zbilja ispunio polovinu od ovih zahteva, on bi potreo svoju mafijašku, pljačkašku i prevarantsku suštinu. To onda više ne bi bio taj režim, rastočio bi se i nestao. Što nedvosmisleno vodi zaključku da od ispunjavanja zahteva nema ništa, čak i ako je Vučić rekao da će „čuti građane“, makar ih ne bilo pet miliona na ulicama.
Druga je mogućnost da se zahtevi formulišu tako da režim stvarno može da ih ispuni, zadržavajući svoju suštinu. Da drug Vučić kaže da su studenti u pravu i onda mirno, bez subotnje buke, nastavi sa svojom puzajućom diktaturom.
Obe su logike potencijalni potop protesta. Prva, logika obuhvatnog svaštarenja u zahtevima, neslavno je prošla lane na „Protestima protiv diktature“. Druga, logika malih koraka, ne može da zadovolji najveći broj ljudi na ulicama jer oni su tamo zbog dubokog osećaja nepravde i društvenog sunovrata, uvereni da nikakvo šminkanje ne bi zaustavilo režim u neprestanoj proizvodnji sitne ili krupne koristi za sebe i svoje kopljanike, a nemerljive štete za sve ostale i državu.
Istina je da se ne mogu „formulisati jasni zahtevi“ ekipi kojoj bi jedini zahtev mogao da bude na nivou zdravog razuma: prestanite da svakog dana, svakog minuta, kršite Ustav i sve zakone. To bi bilo dovoljno. Ali neko bi rekao da nije dovoljno „jasno“.
Kada se podvuče crta, famozni zahtevi ostaju neophodni još samo kao deo same protestne logike. Ona kaže: izađi na ulicu, omasovi protest, budi uporan i glasan, traži nešto, a kada vlast to ne ispuni, budi još uporniji dok nekako ne pridobiješ kritičnu masu čiji bi marš – ulični ili izborni, svejedno – srušio režim kao kulu od karata.
Naznaka da bi protesti mogli da potraju nije samo njihova relativna masovnost po ciči-zimi, već pre svega to što su ovoga puta na ulici zajedno oni koji u glavna nepočinstva režima broje gaženje vladavine prava i slobode štampe i oni kojima najpre smeta „davanje“ Kosova. Za sada pokazuju da mogu zajedno i da je podela na „građansku“ i „nacionalnu“ Srbiju možda veštačka, a možda i nije, ali može da pričeka bolja vremena.
Baš zato bi bilo besmisleno trvenje oko ovog ili onog konkretnog zahteva, oko stila kojim su napisani, tački, zareza i toga da li je nešto dovoljno jasno formulisano. Kad sveznalice sa načelne rasprave pređu na pikanterije oko svećica, cilindarskog bloka i bregastog vratila, stojadin garantovano ostaje da stoji pred dragstorom.
Godina koja je ogolila sve
Za nama je politička godina u Srbiji koja bi mogla da se opiše kao: više istog. Ali možda to nije dovoljno. Dramoleti oko Kosova, sve jače autoritarne stege, mutni poslovi i režimsko nasilje izveli su ljude na ulice.
Foto: DW/D. Dedovic
Egzekucija
Prvo su bile televizijske poternice, onda šest metaka u leđa. Tako je 16. januara otišao Oliver Ivanović, čovek koji nije odgovarao ni Beogradu ni Prištini. Posebno je žuljao mafijašku ekipu na severu Kosova, o čemu je otvoreno govorio. Nad njegovim grobom u Aleji zaslužnih građana u Beogradu nadvijali su se oni koji su ga demonizovali i ništa nisu uradili da pronađu ubice.
Foto: DW/J. Đukić-Pejić
Samo nek' je kapilarno
Početkom marta je SNS, u kampanji protivustavno predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, osvojila apsolutnu vlast u Beogradu. Bila je to pokazna vežba u vrbovanju glasača pljeskavicama i koncertima Ace Lukasa, penzionerskim karticama te češljanju zgrada sa spiskovima „kapilarnih glasova“. Demokratska stranka je skoro nestala, Dragan Đilas je postao prvi među slabim opozicionarima.
Foto: DW/N. Rujević
Neviđeni plan
Froncle koje su ostale od javne debate zaokupljalo je famozno „razgraničenje“ Srbije i Kosova. Premda je plan genijalan, Vučić ga nije saopštio građanima već je jadikovao da Srbi samo vole da gube. Plan je poverio „zapadnim partnerima“, Putinu i drugaru Tačiju sa kojim je više puta tajno večerao. Vašington nije bio protiv, Berlin jeste, 2019. se najavljuje kao „ključna“, niko ne zna tačno zašto.
Foto: N. Rujević
Skupštinska zadruga
Za razliku od kosovske, srpska skupština nije debatovala o pregovorima Beograda i Prištine. Umesto toga je udavljena u hiljadama zaumnih amandmana koje vladajuća koalicija podnosi na sopstvene zakone, a onda povlači – to je originalni doprinos srpskog režima svetskom parlamentarizmu. Sve iščašenije deluje ostanak opozicije u skupštinskim klupama, ali za pravi bojkot još nisu skupili petlju.
Foto: DW/S.Kljajic
Paklene ulice
Beograd je bio poprište desetina mafijaških likvidacija od kojih se većina pripisuje ratu dva kotorska narko-klana. Najpoznatija žrtva krajem jula je postao advokat Miša Ognjanović. Zaklinjanje države da kreće u „rat protiv mafije“ opet je bilo jalovo jer ubice uglavnom ostaju NN lica. Jasno je i zašto: dokumentovane su tesne veze barona trgovine drogom, policije i delova vlasti.
Foto: N1
Opozicioni musketari
Formiran zvanično početkom septembra, opozicioni Savez za Srbiju označio je definitivnu promenu logike u borbi protiv Vučićeve svevlasti. Pobedila je deviza prema kojoj svi moraju zajedno, ma koliko različiti bili, a o razlikama će posle. Saša Janković, koji je zastupao drugu logiku, povukao se iz politike. Prvi izlazak SzS na izbore, doduše u abnormalnim uslovima u Lučanima, prošao je neslavno.
Foto: picture-alliance/AP Photo/D. Vojinovic
Male i velike pare
Nastavljeni su mutni poslovi sa tzv. stranim investitorima. Aerodrom „Nikola Tesla“, premda profitabilan, otišao je u koncesiju Francuzima, a država je od Niša zaplenila konkurentski aerodrom. PKB je prodat Arapima za male pare, a kablovski operater Kopernikus za neobjašnjivo velike – državnom Telekomu. Onda je bivši gazda Kopernikusa lepo kupio dve nacionalne televizije.
Foto: DW/J. Dukic-Pejic
Kroćenje premijerke
Sredinom novembra je Tim Sebastijan ugostio Ana Brnabić u emisiji DW „Zona konflikta“. Bila je to retka prilika da neko iz vrha vlasti popriča sa novinarem koji ne nabacuje pitanja na volej. Premijerka nije dobro prošla. Dočim kod kuće tabloidni harpuni i neprekidni rijaliti štite vlast, dok se nezavisnim novinarima šalju inspekcije ili pale kuće – kao u slučaju Milana Jovanovića iz Grocke.
Foto: DW
Više od plazme
Pred kraj godine došla je nova runda „usložnjavanja“ situacije sa Kosovom. Carine od 100 odsto znače faktički embargo – u Prištini nije bilo značajnih glasova koji bi se tome usprotivili. Otvoren je put za formiranje kosovske vojske što je u Beogradu dočekano sa ogorčenjem. Milan Radoičić, udarnik sa severa Kosova, utekao je od hapšenja zbog ubistva Ivanovića, ali je prošao Vučićev poligraf.
Foto: picture-alliance/AP Photo/D. Vojinovic
Tempo puža
Od takozvanog „strateškog cilja“ ulaska u EU se ne odustaje, ali ovim tempom – neće nikad. Godinu 2025. kao vreme mogućeg pristupanja Srbije i Crne Gore pomenula je sama Evropska komisija, ali nakon par meseci o tome više niko ne govori. Uprkos Vučićevim hroničnim letovima u Berlin i druge evropske prestonice, u decembru su otvorena samo dva poglavlja pregovora te je sada otvoreno svega 16 od 35.
Foto: DW/N. Rujevic
Na spakovanim koferima
Nastavljeno je masovno odseljavanje mladih – i ne tako mladih – posebno na zapad Evrope. Beogradski GSP više ne može da zamaskira manjak vozača autobusa kao što se ne da sakriti ni egzodus medicinskog osoblja ka Nemačkoj. U širenju optimizma nije pomogao ni konačno značajniji rast BDP u Srbiji koja će opet godinu završiti sa desetinama hiljada stanovnika manje.
Foto: S.Kljajić
Duh '96
Decembar je vratio građane na ulice pod skupocenu novogodišnju rasvetu koja je tradicionalno kupljena na nameštenom tenderu. Prvi protest je bio reakcija na razbijanje glave Borka Stefanovića. Njegov prezimenjak, ministar, dokazivao je da je u pitanju šačica ljudi, medijsko nebo postalo je bogatije za jednu Barbaru, Vučić je rekao da može da šeta i pet miliona. Ali, vidi se da mu nije svejedno.