Štajnmajer je postao član SPD-a 1975. godine kao dete tipičnog socijaldemokratskog miljea. Njegova majka je bila obična radnica u fabrici, a otac stolar. Štajnmajer je prvobitno želeo da postane arhitekta. Međutim, odlučio se za studije političkih nauka i nekoliko godina je radio kao naučnik na Univerzitetu u Gisenu.

Politička karijera

Početkom 90-tih godina u potpunosti se posvećuje politici. Prvo je bio referent u vladi savezne pokrajine Donja Saksonija, zatim šef ureda tadašnjeg premijera Gerharda Šredera, a 1996. godine je imenovan za državnog sekretara. Dve godine kasnije iz Hanovera dolazi u Berlin. Šreder postaje nemački kancelar, a Štajnmajer opunomoćenik zadužen za tajnu službu. 1999. godine je imenovan za šefa ureda nemačkog kancelara. Šreder je u jednom od intervjua rekao da pored svoje supruge, veruje još dvema osobama, šefici njegovog ureda i Franku. Nakon smene na poziciji kancelara i formiranjem crno-crvene koalicije, Štajnmajer je imenovan za ministra spoljnih poslova.

Misija za bezbednost

Štajnmajer na "međunarodnom parketu" ima značajne uspehe, a kada je reč o angažmanu Nemačke u Avganistanu, sasvim je jasan: „Ne želimo da budemo okupator. Međutim, naravno da je ovo misija koja će da poboljša bezbednosnu situaciju. Naravno da će, ukoliko to bude neophodno, vojnici upotrebiti i oružje."

Kritika opozicije

Zbog svoje uloge u anti-terorističkoj borbi, opozicija je Štajnmajeru prebacila da je, kao koordinator tajne službe, malo uradio u slučaju nemačkog državljanina kojeg je američka tajna služba otela nakon napada na Njujork i Vašington. Štajnmajer je zbog toga odgovarao nekoliko puta pred istražnom komisijom nemačkog parlamenta. „Ponekad su neophodne teške odluke. Mogu vam reći da će, sve dok su takve odluke neophodne, biti u okviru pravne države i neće prelaziti granicu. Tako je bilo u prošlosti i mogu vam reći da će tako biti i ubuduće."

Kandidat za kancelara

Štajnmajerov imiž u javnosti zbog ove afere nije narušen. Iako je na kongresu stranke održanom u oktobru prošle godine u Hamburgu dobio manje glasova za predsednika SPD-a od Kurta Beka, Štajnmajeru je ipak na kraju pošlo za rukom da postane kandidat za kancelara.