Konvoj nemačkog predsednika se zaustavlja malo pre ulaza u kibuc na jugu Izraela. Izađite i obucite pancire, glase uputstva izraelskih vojnika. Čak i sedam nedelja nakon brutalnog napada terorističkog Hamasa na više mesta u Izraelu, uključujući i kibuc Beri, tamo vlada stanje visoke pripravnosti i vojska je svuda prisutna. Nedavno su tamo bili novinari da izveštavaju o napuštenom kibucu koji postoji od 1946. Sada dolaze dva predsednika.

Poseta mestu užasa

Frank-Valter Štajnmajer je prvi šef neke strane države koji je na licu mesta, tamo gde se 7. oktobra desio masakr. Pre toga, tu je živelo više od 1.000 ljudi. Danas je kibuc prazan. A te subote, teroristi Hamasa upali su u kompleks, ubili svakog desetog stanovnika i kidnapovali oko 50 ljudi. Nema kuće koja nije obeležena razaranjima, ubistvima, mučenjima i požarima. Razmere masakra mogu se osetiti na svim ulaznim vratima, u svakoj prostoriji.

-pročitajte još: „Možda je iskrvario, a mi to ne znamo“

„Imali smo predstavu o brutalnosti s kojom je Hamas delovao, ali biti ovde je nešto sasvim drugo“, kaže Frank-Valter Štajnmajer. „Tu gde su žene silovane, ljudi spaljeni u skloništima, deca obezglavljena, neki kidnapovani – moram da vam priznam da sam, posle svega što smo čuli, i ja zanemeo.“

Nemački gost obilazi neke od kuća i sluša priče o ubijenim stanovnicima. O penzionerskom paru koji je masakriran u svojoj kući s malom baštom, gde danas ugljenisana stabla voćki svedoče o užasu te subote. Isto važi i za 74-godišnju Vivijen Silver, koja se pre mnogo godina doselila iz Kanade i za koju izraelski vojnik nemačkoj delegaciji na licu mesta kaže da je bila „prava mirotvorka“. Nekoliko puta nedeljno se vozila do granice po palestinsku decu obolelu od raka, koju je potom dovodila u Izrael na terapiju. Do 7. oktobra, hiljade dece je lečeno u bolnici Auguste-Viktorija na Maslinskoj gori u Jerusalimu.

Ne zaboraviti narod Gaze

Upravo tamo odlazi nemački predsednik posle posete kibucu Beri, na dečje onkološko odeljenje te bolnice sa dugom tradicijom koja pruža medicinsku pomoć Palestincima na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze.

Od 7. oktobra ovde je obustavljen prijem pacijenata iz Gaze. Štajnmajer obećava milion evra iz Nemačke za bolnicu. Nemačka je spremna da pomogne u evakuaciji bolesnih ljudi i dece, kaže on na licu mesta.

Na putovanju po Izraelu, Štajnmajer je više puta isticao da u cilju pronalaženja trajnog rešenja ne treba zaboraviti dva principa: „više bezbednosti za Izrael i istovremeno više perspektive za budućnost Palestincima“. Drugim rečima: Nemačka je za rešenje dve države. Nemačka ne pokazuje solidarnost „samo sa Izraelom koji je žrtva terora, već i sa onim Izraelom koji se brani“, objašnjava Štajnmajer.

Nemački predsednik u kibucu Beri takođe obećava pomoć Nemačke za rekonstrukciju. Bundestag će obezbediti sedam miliona evra početnih sredstava za uništeni kulturni centar. Predsednici Nemačke i Izraela preuzimaju pokroviteljstvo nad projektom rekonstrukcije.

„Jednog dana vratićemo se kući"

Posle obilaska, kada je Štajnmajer sa izraelskim kolegom Jicakom Hercogom i njihove dve supruge, novinarima davao kratku izjavu, svi su primetili da su slike i izjave očevidaca ostavili snažan utisak. Tiho i zaleđenih lica, dolaze na mesto koje je donedavno bilo kulturni centar kibuca. Svuda samo šut i pepeo. Osim metalne konstrukcije, sve je uništeno.

Pored predsednika stoji i Sofi Berzon Meki, direktorka spaljene galerije. To mesto, sa svojim radovima o otvorenosti i raznolikosti kultura, bilo je poznato širom Izraela, svojevrsni kulturni centar koji je odražavao duh kibuca. Sofi Barzon Meki je preživela masakr u jednom skrovištu, sa svoje troje dece i mužem. Čista sreća, kaže: „Mnogi ovde su bili spremni za raketne napade. U većini kuća su bili bunkeri. Ali, niko nije bio spreman da jednog mirnog dana ovde upadnu palestinski teroristi i brutalno ubijaju ljude u njihovim kućama“, kaže ona.

Kao i većina stanovnika kibuca Beri, i Sofi Berzon Meki i njena porodica od masakra žive negde drugde. Prvih nekoliko meseci svi su bili smešteni u jednom mestu pored Mrtvog mora. Nakon toga bi trebalo da se privremeno presele u drugi kibuc. „Sve dok ovde ne budemo mogli da se osećamo bezbedno, ostaćemo negde drugde. Ali, većina želi da se vrati, želi ponovo svoje živote i našu zemlju“, priča 37-godišnja direktorka uništene galerije. Većina članova kibuca kaže da se nada da će za tri godine Beri ponovo moći da nazovu svojim domom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.