Da bi se razumeo odnos vladajuće političke ekipe u Srbiji prema izborima u Bosni i Hercegovini, treba imati na umu prekodrinsku vezu koja ima prioritet – vezu sa Republikom Srpskom. Nije zgoreg da se u tu svrhu vrati nekoliko godina u prošlost.

Na promociji knjige „Bosanski rat" marta 2012. sada pokojni, a tada itekako živahni Dobrica Ćosić, rekao je: „Knjiga je moja odbrana slobode i istine, ljudskih i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka."

Ćosićev amanet

Da razlučimo: Ljudska i nacionalna prava Srba su u BiH sadržana isključivo u Republici Srpskoj. Karadžićev i Miloševićev projekat je doduše bio preskup (ne znam čime je Ćosić merio cenu, pretpostavljam da nikako nije reč o broju ubijenih i proteranih nesrba), ali se radi o jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda iz druge polovine Dvadesetog veka.

Prevedeno na jezik devedesetih – nismo uzeli sve do Karlobaga, ali imamo RS. Ovo je verovatno – pored odnosa prema Kosovu – mesto na kojem se sve do danas ukrštaju nacionalna osećanja ljudi najrazličitijeg ideološkog usmerenja. Ćosić je samo izgovorio to što većina politički zainteresovanih Srba misli – oni u Banjaluci su doduše bosanski „prečani" ali su na neki način naši, a oni u Sarajevu su njihovi.

Tu paradigmu je Aleksandar Vučić dobio u amanet od prethodnih vladara i od nje je napravio svoju formulu prema kojoj poštuje BiH, njen suverenitet i teritorijalni integritet i dejtonski ustav, ali Republiku Srpsku – voli. Nije ova Vučićeva ambivalentnost neka novina na političkoj sceni Srbije. Racionalno jezgro njegovog mirotvoračkog diskursa je po potrebi namenjeno komšijama, Evropi i svetu. A ljubavne izjave su signal bosanskim Srbima koji u Srbiji imaju pravo glasa – nisam vas zaboravio.

Paradigmatična formulacija Ćosića o RS kao jedinoj srpskoj pobedi iz devedesetih i Vučićeva ljubav prema njoj daju formulu po kojoj je odnos alfa mužjaka u Beogradu sa onim u Banjaluci na duži rok skoro zakovan: Sve manje od ljubavi birači i sa jedne i sa druge strane Drine ne bi blagonaklono primili, ma ko stolovao na Andrićevom vencu ili u Bana Milosavljevića.

Uzajamno čašćavanje

Kad smo sve ovo razjasnili onda bi bilo poželjno da pobliže osmotrimo odnos Aleksandra Vučića i Milorada Dodika.

Ne tako davno, pre šest godina, Milorad Dodik je nastupajući na predizbornom skupu Borisa Tadića, rukovodstvo Srpske napredne stranke, u koje je spadao i Aleksandar Vučić, nazvao „političkim pobačajem". Vučić je četiri godine ranije pustio svojoj još evropski neupodobljenoj radikalskoj ćudi na volju te je Dodika nazvao teškim kriminalcem i idiotom.

Vremena se menjaju. Taj „teški kriminalac i idiot" Dodik je ove predizborne godine bio u poseti svom politički vaskrslom „mrtvorođenčetu“ Aleksandru Vučiću skoro svakog meseca. Dočekivan je srdačno.

Tako su 18. januara u Beogradu razgovarali o „pitanjima od nacionalnog značaja", prvog februara o infrastrukturnim projektima, 15. februara Dodik je iz Banjaluke Vučiću doneo na poklon najveće odlikovanje Republike Srpske. Mart je preskočen jer je Vučić bio u Bosni i Hercegovini na trilateralnom sastanku sa liderima BiH i Hrvatske.

Ali su već početkom aprila upodobljena dva susreta, najpre u Beogradu pa u Trebinju. Juna je Dodik prvo došao u Beograd, da bi nepune dve sedmice kasnije stigao i u Kraljevo na posmatranje vojne vežbe. Sledi rutinski julski susret u Beogradu i napokon zajedničko avgustovsko negovanje nacionalnih rana na obeležavanju godišnjice Oluje u Bačkoj Palanci.

Dvojac bez kormilara

I svaki put su bile uključene kamere, poslušne informativne emisije televizija u Beogradu i Banjaluci prenosile su poruke ovog dvojca bez kritičkih potpitanja.

Drugi političari iz Republike Srpske retko su uspevali da prodru do Vučića. Poslovično suzdržan Mladen Ivanić je iznerviran Dodikovim permanentnim prisustvom u Beogradu ipak stisnuo petlju pa je pozvao Vučića da se ne meša u izbore u BiH. A ovaj mu je odbrusio da to svakako ne radi. Ubrzo se dosetio da to rade neki stranci, ali da će o tome izneti šokantne podatke nakon izbora u BiH.

Ta je ćuška namenjena Mladenu Ivaniću – nećeš da ti se ja mešam, a oni mogu. To je i direktni izborni centaršut na Dodikovu glavu, jer je laktaški pseudosocijaldemokrata u junu izjavio da britanski špijuni prisluškuju njega i Vučića. Nije da zapadnih, ali verovatno i istočnih do bliskoistočnih špijuna na Balkanu nema.

„Balkanski špijun" kao politička poruka je ipak nešto drugo – to je opsluživanje nacionalne paranoje kao oblika populizma. Pomalo je smešno kada se strancima, ponajpre Zapadu, spočitava potajni uticaj na izbore u zemlji u kojoj stranci de jure još uvek imaju protektorsku vlast, samo što su poodavno odlučili da se ne mešaju u svoj posao.

Ja tebi – ti meni

Pored pomenute Ćosićeve radne paradigme, nije teško prepoznati i racionalno interesno jezgro koje povezuje Banjaluku i Beograd. Banjaluka blokira Bosnu i Hercegovinu na putu u NATO kao i priznanje Kosova, čime sledi strateški interes Beograda.

Osim toga, Dodik ne mora da prati Vučića u balansiranju na užetu razapetom između Moskve i Brisela – Dodik u svoj populizam već ubacuje nekontrolisanu rusofilsku retoriku. Otud njegovo pojavljivanje sa Putinom na trci superbrzih bolida u Rusiji i simbolično kačenje značke RS na Putinov rever. Time je on postao svesrpski promoter rusofilije ali i neka vrsta prekodrinskog Vulina koji sme da izgovori sve što beogradski gazda, skučen probriselskom agendom, mora mudro prećutati.

Beograd će zauzvrat preventivno blokirati svaki pokušaj revizije Dejtona. Postojeće poluinvalidno stanje tumači se kao jedina legalna forma države BiH. Kada Vučić kaže da poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine onda on to misli, a ponekad i kaže – u okviru Dejtona.

Tako i Beograd sa mekom retorikom i Banjaluka uz poznate separatističke začine upućuju Bošnjacima istu poruku – Dejton je najviše od Bosne što Srbi mogu prihvatiti. Svaki put kada bošnjački tribuni opale po RS nazivajući je genocidnom tvorevinom, oni time cementiraju pat situaciju sa Banjalukom. Tamošnja srpska politička kasta može s lakoćom svaku moguću reformu koja cilja na uklanjanje disfunkcionalnosti države proglasiti – antisrpskom. A onda nastaviti s napadima na disfunkcionalnu državu spočitavajući joj neodrživost.

Kad se sve ovo ima na umu onda nije ni važno hoće li se Vučić uoči izbora pojaviti u voljenoj Republici Srpskoj da prisustvuje otvaranju škole koja će uz puno originalnosti poneti naziv „Srbija". Ili na otvaranju ponekog kilometra „Dodikovog autoputa".

On se toliko lepo družio sa Dodikom cele godine, toliko mu fino stoji najviši orden Republike Srpske na ogrlici, da je i poslednjem bosanskom Srbinu jasno kako je predsednik Srbije, voleći Srpsku, pomalo zavoleo i njenog kabastog predsednika. Pa mu ne bi bilo mrsko da on posle izbora na nekoj ključnoj funkciji i dalje vedri i oblači među prekodrinskom Srbadijom.

Bahaćenje kao program

Dodamo li ovome utisak da razlika između Dodika i opozicije okupljene oko Srpske demokratske stranke (SDS) nije ideološke prirode, jer je SDS u suštini bliži Vučićevim Naprednjacima nego što je to Dodikova stranka, onda bi se čak i poprilično neverovatna promena vlasti u Banjaluci mogla unapred opisati izrekom „sjaši Kurta da uzjaše Murta".

Doduše, kada posmatramo predizbornu kampanju, ipak postoji razlika u stilu, ili narodski rečeno, razlika u stepenu bahatosti. Dodik je u toj oblasti neprikosnoven. S tim u vezi je i njegovo srbovanje – džaba najvećoj opozicionoj stranci pridev „srpski" u nazivu i hipoteka činjenice da su i očevi i kumovi i uža rodbina te stranačke familije bili ratni zločinci.

Dodik je imao dovoljno vremena da uvežba preticanje sa desne strane, pa ga građani u anketama prepoznaju kao glavnog baju za srpsko junačenje. Ivanić je po procenama birača manje nadmen i pošteniji, ali tim osobinama možda možete fascinirati građane u Finskoj. Na Balkanu se umerenost smatra slabošću. Nacionalističko kurčenje je od devedesetih do danas najprofitabilniji model komunikacije sa sluđenim biračkim telom.

Po svemu sudeći, na ishod izbora će opet bitnije od programatike uticati snaga srpskih, bošnjačkih ili hrvatskih decibela koje su u stanju da proizvedu narodni tribuni. Pa ćemo i na relaciji Beograd-Banjaluka ili Beograd-Sarajevo možda dobiti samo veću količinu istog.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android