Požari u 2026. obaraju tužne rekorde: u požarima koji su zahvatili vegetaciju u Evropi već je izgorelo više površina nego što iznosi godišnji prosek za period od 2006. do 2025. godine. Tako je, na primer, u nemačkoj saveznoj pokrajini Severnoj Rajni-Vestfaliji zabeležen verovatno najveći šumski požar u njenoj istoriji. Vatra je u Hirtgenvaldu uništila ili oštetila oko 300 do 400 hektara površine – područje veličine oko 420 fudbalskih terena.

Posle nedelja bez kiše, šumski požar se brzo širio kroz isušeni pejzaž. Vetar je nosio plamen u različitim pravcima. Dodatni problem predstavljaju eksplozivne naprave i municija iz Drugog svetskog rata, koje otežavaju gašenje. U Hirtgenvaldu, vatrogasci su se u smenama od po 12 sati gotovo nedelju dana borili protiv plamena, a u pojedinim trenucima na terenu je bilo oko 1.500 njih.

Veliki napor za spasilačke ekipe

Među njima - i Peter Berndgen, portparol dobrovoljnog vatrogasnog društva u okrugu Dirеn. Opterećenje tokom ovakve intervencije je ogromno, kaže Berndgen: „Oči su upaljene svake večeri, nos je stalno crn, disajni putevi su izloženi velikom opterećenju. A tokom te dvanaestočasovne smene čovek je sve vreme u stanju pripravnosti, jer u svakom trenutku nešto može da se dogodi.“

Na primer, drvo može da padne ili plamen može da promeni prava-c.

Tu je i stalna briga: „Sad mi ova situacija izmiče kontroli, više ne uspevamo da je držimo pod nadzorom“ – čovek ponekad ima takav osećaj. „A onda počnete da razmišljate: Hoćemo li ovo uopšte uspeti da savladamo?"

Uprkos svoj pripremi i profesionalnosti, postoje situacije u kojima vatrogasci mogu da se nađu u smrtnom strahu.

„Strepnja, pa čak i strah koji tada može da se javi, zaista glasi: Gde mi je mesto za povlačenje? Kako ću odavde izaći? Ja sam usred šumskog područja.“

Takve situacije mogu da ostave posledice koje dugo traju, kaže psihijatar Andreas Majer-Lindenberg iz Nemačkog centra za mentalno zdravlje i jedan od autora takozvane Berlinske deklaracije o klimatskim promenama i mentalnom zdravlju.

„Ne reaguju svi ljudi tako, ali mnogi koji dožive nešto takvo razviju takozvani posttraumatski poremećaj. Moraju iznova i iznova da se prisećaju događaja, imaju noćne more, javljaju im se ono što nazivamo flešbekovima. A takvi posttraumatski poremećaji se kod vatrogasaca javljaju tri puta češće nego u opštoj populaciji.“

Kako prirodne katastrofe narušavaju mentalno zdravlje

Tipičan simptom posttraumatskog poremećaja jeste ponašanje praćeno izbegavanjem određenih situacija. Osobe koje su doživele traumu izbegavaju mesta koja podsećaju na mesto na kojem je trauma nastala, ali i razgovore o samom događaju. „To onda dovodi do toga da se poremećaj učvrsti“, kaže Majer-Lindenberg.

Neposredno nakon takve prirodne katastrofe sasvim je normalno da čovek bude potresen, da, na primer, loše spava ili da se oseća tužno. Međutim, ako takvo stanje potraje duže od mesec dana i počne da ograničava svakodnevni život, trebalo bi potražiti psihološku pomoć: „Dobra vest je da se posttraumatski poremećaji veoma uspešno mogu lečiti bihejvioralnom terapijom. Kod dve trećine obolelih poremećaj na taj način nestane.“

Osim posttraumatskih poremećaja, nakon prirodne katastrofe poput šumskog požara raste i broj slučajeva depresije, anksioznosti i bolesti zavisnosti. Neke studije ukazuju i na češće samopovređivanje i povećanu stopu samoubistava.

Broj psihijatrijskih dijagnoza otprilike se udvostručuje, kaže psihijatar: „Kod mnogih pogođenih stanje se, na sreću, samo od sebe ponovo popravi, ali, nažalost, ne kod svih. Povećana učestalost psihičkih oboljenja može se registrovati i godinama kasnije.“

Metastudije pokazuju da su neke grupe stanovništva pogođene više od drugih. Pre svega deca i mladi. Ali i siromašni ljudi, kao i osobe koje su već imale neku psihičku bolest. Žene su takođe češće pogođene nego muškarci.

Osećaj da možemo nešto da učinimo - pomaže

Uočljivo je sledeće: dok među stanovništvom pogođenim prirodnom katastrofom svaka treća osoba ima rizik od dugotrajnog posttraumatskog poremećaja, među pripadnicima spasilačkih službi to se događa tek svakom desetom.

Njima pomažu iskustvo, jasna pravila tokom intervencije i zajednički rad u timu, objašnjava Meyer-Lindenberg: „Naročito kada ste suočeni sa takvim ekstremnim događajem, mnogo toga zavisi od toga: Da li imam osećaj da mogu nešto da uradim i da utičem na situaciju? Znam li šta treba da radim? Imam li kolege, saborce na koje mogu da se oslonim? Postoji li struktura ili imam osećaj da sam potpuno bespomoćno prepušten onome što se događa?“

Dok stanovnici nekog područja možda mogu samo bespomoćno da posmatraju kako im okolina nestaje u plamenu, vatrogasci se protiv požara aktivno bore.

Upravo među pripadnicima dobrovoljnog vatrogasnog društva iz pogođenog regiona motivacija je izuzetno velika, kaže portparol Peter Berndgen:„Želimo da zaštitimo sebe, svoje stanovništvo, svoja sela, mesta u kojima živimo. I mislim da to oslobađa dodatnu energiju.“

Osim toga, vatrogascima je, ukoliko to žele, dostupna psihološka pomoć. Razgovori o onome što su doživeli deo su redovne prakse i intervencije, baš kao i sama borba protiv plamena.

„Na katastrofe se čovek ne može navići“

Aktiviranje i preuzimanje kontrole nad sopstvenom situacijom pomaže i ljudima pogođenim prirodnom katastrofom, naglašava psihijatar Majer-Lindenberg. To, na primer, mogu da učine tako što će preduzeti mere za zaštitu od požara ili poplava.

S druge strane, čovek ne može da se navikne na katastrofe niti da postane „otporan“ na njih. „Naprotiv: osoba koja je već jednom doživela takvu katastrofu izložena je većem riziku da pretrpi psihičke posledice neke naredne katastrofe.“

U Hirtgenvaldu Peter Berndgen i ostali vatrogasci uspeli su da ugase požar. I takav uspeh pomaže da ne ostanu dugoročne psihičke posledice: „To čoveku daje potvrdu: Da, ovo što smo upravo uradili zaista ima veliki smisao.“

Drugačije se, kaže Berndgen, osećao tokom poplava u dolini reke Ar pre pet godina: „Ljudi koji su bili u životnoj opasnosti, iz regiona oko Ara, zvali su nas svojim hitnim pozivima, a mi smo znali da ne možemo da im pomognemo."

To je, kaže, najgora situacija za jednog vatrogasca: „Kada bih znao da svakih pola godine moram ponovo da se suočavam sa ovakvim zadatkom, verovatno bi i za mene došao trenutak kada bih rekao: da li ja ovo zaista mogu da izdržim?"