Dok je čitava Nemačka slavila ujedinjenje i nestanak granice vojnih saveza Istoka i Zapada, Hajnc Štrunk je 1992. „skoro doživeo infarkt“. On je naime čuo da će nestati i jedno od brojnih obeležja podele Nemačke: vojni poligon NATO smešten nedaleko od Koblenca.

Naravno da Štrunk nije vojnik, niti zaljubljenik u tenkove koji su decenijama tutnjali na području Šmitenhea. Naprotiv – on je ljubitelj prirode i baš zato što je to ogromno područje tokom Hladnog rata bilo zatvoreno za javnost, tamo je i priroda ostala praktično netaknuta.

Vojska se, naime, pobrinula da tamo ne bude – baš ničeg: „Zemljište nije isparcelisano zbog izgradnje puteva ili prolaza, niti je tamo bilo šta bilo sagrađeno. To područje ostalo je idealno stanište za retke vrste biljaka i životinja“, kaže nam Hajnc Štrunk iz Udruženja zaštitnika prirode Nemačke.

Bilo je, naravno, i drugih ideja o tome šta učiniti s tim bivšim vojnim poligonom. S obzirom na to da je Šmitenhee zaista blizu Koblenca – potrebno je samo preći Rajnu i zaći za tamošnja brda – i grad je razmišljao o tome da tamo sagradi novo gradsko naselje. Javila se i industrija koja je razmišljala da tamo otvori ispitnu trasu za nove vrste teretnih vozila.

Ipak, Hajnc Štrunk uspeo je da uveri lokalne političare da to područje proglase zaštićenom prirodnom sredinom i njegovoj organizaciji povere da amo paze na raznolikost biljnih i životinjskih vrsta. To nije bio lak zadatak: „Da bi se zadržala netaknuta priroda, trebalo je čitavo područje ograditi i tamo pustiti krupnu stoku na ispašu.“

Životinjama se dopalo

Stoka je imala važan posao – da spreči da čitavo područje ubrzo postane neprohodna šikara. Tako su tamo doveli konike (naslovna fotografija), male, poludivlje konje poreklom pre svega iz Poljske i srednje i istočne Evrope, a društvo im prave i tauruska goveda, drevna rasa kojoj nimalo ne smeta da čitave godine bude na otvorenom.

Životinjama se veoma dopalo stanište na kojem su donedavno jurili tenkovi, tako da Udruženje čak ima problema sa prevelikim potomstvom tih poludivljih goveda. Zato su se registrovali i kao ekološko poljoprivredno dobro, a za meso tih životinja postoji duga lista čekanja. Od tih prihoda plaćaju dva stočara i jednog veterinara, a trebalo je kupiti i nešto poljoprivrednih mašina i izgraditi štalu.

Ipak takve domaće životinje su izuzetak na tom poligonu: članovi Štrunkovog udruženja fotografisali su tamo više od 140 vrsta ptica, a samo orhideja su pronašli 15 vrsta. Rovovi za borbene položaje tenkova odavno su se pretvorili u bare u kojima žive insekti i vodozemci kakvi jedva da još negde u Evropi mogu da se vide. Zbog te raznolikosti, bivši vojni poligon uvršten je i u evropski spisak zaštićenih prirodnih rezervata.

Zapravo na Šmidenheu i dalje tutnje tenkovi – ali samo tokom jednog vikenda u godini i uz posebnu dozvolu nadležnih službi. Tog dana tamo puštaju Udruženje vlasnika vojnih vozila (Military Vehicle Drivers) da malo „protegnu gusenice“ svojih vozila. I Hajnc Štrunk tada sedne u tenk, rashodovani nemački „Leopard“ – naravno bez oružja i čak bez čitave kupole topa – da pripazi na to šta drugi rade, ali i da obradi zaštićeno područje. „Ta teška vozila komprimiraju tlo, ali i stvaraju kanale koji se kada pada kiša pune vodom. Kada bi to nekome plaćali da učini, koštalo bi nas 15.000 evra godišnje, a ovako su svi zadovoljni.“

Jedan sasvim drugačiji poligon

Ipak, Hajnc Štrunk može da bude srećan što je Šmidenhee bio relativno savremen poligon zapadnog vojnog saveza jer na takvim područjima nisu problem đubrivo, pesticidi i hemikalije iz poljoprivrede, već dizel, masti i naravno municija i eksploziv. Na tom poligonu vežbalo se laserima i, u najgorem slučaju, pucalo „ćorcima“. Ali nije svuda bilo tako.

Čitava Nemačka bila je prepuna vojnih poligona: na zapadu NATO, a na istoku zemalja Varšavskog sporazuma. Na istoku su mnogi poligoni i danas opasni po život. Tako je samo takozvani „bombodrom“ kod Vitštoka severno od Berlina sovjetska armija pune četiri decenije, od 1952. pa sve do 1993, koristila za gađanje artiljerijskih i raketnih jedinica kao i za vežbe ratnog vazduhoplovstva.

Rezultat je katastrofalan: na oko 120 kvadratnih kilometara poligona, ispaljeno je nebrojeno hitaca i bombi. Većina ih je eksplodirala – što je već samo po sebi loše, ali još je gore to što mnogo toga nije eksplodiralo. Tako je na tom području, osim ulja i olupina vojnih vozila, ostalo i najmanje milion i po neeksplodiranih granata i bombi svih mogućih vrsta, od razarajućih pa do kasetnih.

Mukotrpna - i skupa borba za prirodu

Ipak, fondacija „Hajnc Zilman“ i Park prirode Štelin-Rupiner land ne žele da dignu ruke čak ni od tog bivšeg poligona. U ime fondacije, projekat vodi Lotar Lankov, a glavna kvalifikacija tog 69-godišnjaka jeste to da je i u vreme DDR-a bio vojni stručnjak za eksplozive. Za raščišćavanje mu je potrebno svo znanje i iskustvo kako bi se očistilo bar staza za šetnju kroz deo tog područja koje vodi kroz livade i močvare, šumarke i jezera Meklenburga.

Prema projektu, ta staza bi trebalo da bude dugačka 13 kilometara, ali jedva da se sa čišćenjem stiglo do polovine. „Specijalizovane firme pretražuju tlo sondama i uređajima za merenje devijacija pod zemljom. Onda se kopa ručno. Ako se nešto nađe na većoj dubini, oko nalaza se kopa bagerom, sloj po sloj. Sasvim oprezno“, objašnjava Lankov. Greška može skupo da košta: samo poneka neeksplodirana bomba nije opasna, ali kod mnogih je tokom decenija eksploziv čak postao još osetljiviji i nestabilniji.

„Čišćenje čitavog područja koštaće najmanje 500 miliona evra“, objašnjava šef projekta. On za sada još uvek oprezno zaključava kapiju ulaza u zabranjeno područje, ali se već sledeće godine nada da će i tamo primiti prve posetioce. Jer i među bombama i minama nalazi je – netaknuta priroda. Fondacija želi da tamo vrati i mešovite šume, jer se uglavnom proširilo samo crnogorično rastinje, a dok nema ljudi, tamo se nesmetano šire životinje. Vuk nije nikakva retkost, a već su viđene i retke i gotovo istrebljene ptice poput pupavca ili bukoča.