Dva dana pred Međunarodni dan žena, ubijena je još jedna žena u Srbiji, deveta od početka godine. U sred Pirota, dok je birala voće sa tezge, bivši partner koga je više puta prijavljivala policiji zbog proganjanja i koji je imao zabranu prilaska, ubio ju je jednim metkom.

To je atmosfera u kojoj se ove godine u Srbiji ponovo govori o lošem položaju žena. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković kaže da je porodično nasilje i dalje jedan od najvećih problema s kojima se suočavaju žene u Srbiji. I pored dobrog zakonskog okvira, sistema zaštite i prevencije, pravi ključ za rešenje tog pitanja još nije pronađen, kaže ona i napominje da je za smrt devet žena od početka godine najčešće odgovoran muž, partner ili rođak.

-pročitajte još: „Krajnje je vreme da zaista čujemo žene“

Janković ipak navodi da je značajan pomak napravljen u različitim društvenim oblastima, kao što su rad i zapošljavanje, politika i zdravstvo zahvaljujući unapređenim zakonskim okvirima. Na tržištu rada su, ocenjuje, napravljeni najveći pomaci, ali se u toj oblasti i beleže najveći problemi kada je reč o poziciji žena.

„Ima još mnogo posla, pogotovo kada je reč o zapošljavanju i aktiviranju na tržištu rada, usklađivanju rada i roditeljstva, pitanju jednakih zarada za rad iste vrednosti, zatim kada je u pitanju napredovanje, podsticanje ženskog preduzetništva, što većeg uključenja u obrazovne procese na svim nivoima, posebno onih žena koje pripadaju osetljivim društvenim kategorijama poput Romkinja, žena s invaliditetom, sa sela ili iz udaljenih područja“, kaže poverenica.

Na muci se stvaraju preduzetnice

Pozitivan primer nalazimo na jugu Srbije, u opštini Lebane, na pola puta između Leskovca i Medveđe. Slobodanka Pavlović, nekada nezaposlena, u godinama kada je više niko ne želi, osnovala je 2010. Udruženje žena „Ruža“, kako bi okupila žene slične sebi. To nije bilo teško, jer je Lebane jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji, a nezaposlenost je tu oduvek bio problem.

„Nas nekoliko je shvatilo da moramo same sebi da pomognemo. Ja kao inicijator sam rešila da budem angažovana i da se moj život ne svodi samo na kuhinju i porodicu. Deca su već bila velika i imala sam potrebu da se ostvarim i na nekom drugom planu. Onda sam okupila žene takođe bez posla i prvo smo kroz udruženje radile u sektoru starih zanata, u turizmu, u socijalnim uslugama. Probale smo sve, jer gore nije moglo od situacije u kojoj smo se tada nalazile“, priča Pavlović za DW.

-pročitajte još: Dan jednakih plata: do danas su žene radile besplatno

Kaže da je taj period lutanja bio težak i mučan, jer nisu imale pomoć ni od koga, ali da su ga ipak iskoristile da dobiju različite sertifikate iz oblasti usluge, turizma i starih zanata. „I sve je to bilo lepo, ali posla i dalje nije bilo, a za pet godina već nas je bilo pedesetak u Udruženju.“

Tako je sa svojim članicama Slobodanka osnovala socijalno preduzeće „Radanska ruža“, koje od početka zapošljava žene iz teško zapošljivih kategorija. Među njima ima i žena s invaliditetom i samohranih majki. Zajednička sudbina naterala ih je da svoju zamisao postave na zdrave noge, praveći zdravu organsku hranu, ajvare, džemove i zimnicu.

„Danas u preduzeću radi do 30 žena, u zavisnosti od sezone. Sve one imaju sigurnu egzistenciju i sigurna primanja. Moglo bi i više, ali fizički nemamo kapaciteta za veći broj njih. Mi nemamo mašine, naše žene sve same prave i to što naprave ide u Austriju, Nemačku, a sada pravimo i jedan kontigent za Ameriku i Meksiko“, ponosna je Slobodanka Pavlović na sebe i svoje sugrađanke.

One su, međutim, redak primer žena iz nerazvijenih područja koje je jaka motivacija i jaka volja postavila na noge i to u vreme kada ni zakoni u Srbiji nisu prepoznavali kategoriju socijalnih preduzeća. Žene „Radanske ruže“ znaju da mogu da se oslone samo na sebe i da ne zavise od drugih.

Kod biranja zaposlenih još uvek ima diskriminacije

S druge strane, s najvećom neravnopravnošću u poslu i diskriminacijom susreću se zaposlene žene. To potvrđuju i pritužbe koje pristižu na adresu institucije Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.

„Najveći broj pritužbi odnosi se na nemogućnost ostvarivanja prava tokom i nakon povratka s trudničkog i porodiljskog bolovanja i nege deteta“, kaže Brankica Janković. „Takođe, i dalje je prisutna praksa pojedinih poslodavaca da automatski isključuju mlađe ili starije radnice zbog godina života ili žene uopšte, samo zato što pretpostavljaju da neće moći da usklade privatne i poslovne obaveze. Poslodavci su ipak naučili da u oglasima ne postavljaju eksplicitno diskriminatorne uslove, ali su diskriminatorni stavovi prisutni posredno tokom procesa selekcije u odabiru na radno mesto.“

Kućni poslovi i dalje su u ženskim rukama. U istraživanju koje je 2021. godine sprovela Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, podaci pokazuju da je čak 82 odsto ispitanih žena odsustvovalo s rada zbog nege deteta, dok je to pravo koristilo tek 14 odsto anketiranih muškaraca. Žene obavljaju i veći deo neplaćenog rada u domaćinstvu, koji još uvek nije priznat kao osnov za ostvarivanje zdravstvenog i penzijskog osiguranja.

Upravo takvo istraživanje je iste godine sproveo i Republički zavod za statistiku (RSZ). Prema tom istraživanju, žene u plaćenim poslovima provode u proseku nešto manje od dva i po sata, a muškarci skoro četiri sata dnevno. S druge strane, u neplaćenim, kućnim poslovima, žene provode u proseku više od četiri sata dnevno, a muškarci duplo manje od žena. RZS je tu računicu dobio tako što je ukupno provedeno vreme u određenoj aktivnosti podelio s brojem anektiranih lica.

Posao bez radnog vremena

I na rukovodećim mestima žena ima manje nego muškaraca, čak i u poslovima u kojima prevladavaju žene. Ipak, primera ima – Regionalnom televizijom „Zona plus“, na primer, rukovodi žena. Slađana Ostojić je na poziciji direktorke i glavne i odgovorne urednice još od njenog osnivanja, već punih deset godina.

„Mi ipak i dalje živimo u patrijarhalnom društvu i bez obzira na to koliko su se ljudi navikli na žene na rukovodećim pozicijama, a ima nas sve više, još uvek se negde u manjoj, a negde u većoj meri oseća ta netrpeljivost prema ženi. Teško je biti žena na rukovodećem položaju. Jedno je biti novinarka ili voditeljka, pa vas ljudi tako percipiraju, ali biti tamo gde je novac, ta teritorija svuda u svetu pripada muškarcima“, kaže Slađana Ostojić za DW.

„Poražavajuća činjenica da u medijima poslednjih desetak godina i duže dominiraju žene, dokazuje da u medijima u Srbiji nema novca. To pokazuje i jedno istraživanje koje sam čitala, koje takođe kaže da muškarci grabe funkcije gde je novac“, objašnjava naša sagovornica.

U prilog toj tezi govori i poverenica Brankica Janković koja kaže da u oblasti bezbednosti i sporta gotovo da nema žena u upravljačkim strukturama i na pozicijama donosilaca odluka.

Kod donošenja odluka na nivou država, ni u svetu nije sjajno. Prema podacima organizacije UN-žene (UN Women), na najvišim pozicijama vlasti u svetu, žene se nalaze u samo 28 zemalja. Prema proračunima te agencije, sadašnjim tempom rodna ravnopravnost na najvišim pozicijama vlasti neće biti postignuta još 130 godina.

U srpskoj politici u aktuelnom sazivu ima 89 poslanica i 161 poslanik, pa se Srbija po učešću žena u zakonodavnoj vlasti nalazi na 31. mestu na svetu, a na 18. u Evropi.

„Međutim, političarke se veoma često susreću s porukom da im u politici nije mesto i da su tu samo zbog kvote. Uostalom, ženama se sve mnogo više zamera – i kada se snađu u politici i kada se ne snađu, i način na koji se prezentuju, kako se oblače. Sada imamo zanemarljiv broj žena na čelu stranaka, a većina se i povlači iz političke trke unapred misleći da nisu dovoljno kredibilne“, zaključuje poverenica za rodnu ravnopravnost Brankica Janković.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.