Blag je i sunčan dan u Teheranu, oseća se da je proleće blizu. Na obalu jezera Čitgar na zapadu Teherana lepo vreme privlači sve više ljudi. Dolaze čitave porodice. Neki šetaju, neki sede i ručaju na travi.

Par mladih sedi na betonskim blokovima skejtbord-parka, u vazduhu je miris šećerne vune. Jedan mladić sa skejtbordom pušta muziku, ona se meša s iranskom pop-muzikom negde u blizini.

Već je i muzika provokacija, ali je u stvari još mnogo gore: mnogim devojkama se kosa slobodno vijori na povetarcu, a ima čak i prosedih ženskih glava bez marame.

Devojka, kaže da se zove Raha, ne samo da ne nosi maramu, već joj je i majica kratka i vidi joj se stomak. Zar se ne boji? Učenica podiže obrve: „Da se bojim nakon svega što smo prošli? Danas smo mnogo hrabriji. Ako smo smeli da izađemo na ulice i protestujemo, zašto onda sada da se bojimo?“

Šesnaest joj je godina, ali za svaki slučaj stiže njen prijatelj na skejtbordu kad vidi da razgovara s nepoznatima. Mehdi je dve godine stariji. I on kaže da mu je dosta: „Već dugo ne želimo da trpimo ovo stanje.“ Niko u Iranu se ne osvrće na to šta mladi misle, kaže. „A one koji glasno protestuju – njih ubijaju.“

Mnogo toga se promenilo, ali samo naizgled

Emancipacija žena u Iranu ima dugu tradiciju, mnogo dužu nego što postoji Islamska Republika. Još od prvog dana verske revolucije 1979. žene dovode u pitanje islamsko poimanje pravde. To seže od prava nasleđivanja, pa do starateljstva i slobode putovanja. Žene uvek lošije prolaze od muškaraca.

A tu je i rasprava o „čednom oblačenju“: Iranke su i ranije mislile svojom glavom, a onda se dogodila smrt Kurdkinje Mahse Amini koja je preminula od batina „verske policije“. Protesti koji su usledili pretvorili su se u pravu pobunu.

Malo dalje u parku sedi Nušin. Ona ima 30 godina i priprema doktorat. I ona kaže da je svima već muka: „Sad se kao osmehujem ovde, jer sam napolju i lepo je. Neko bi pomislio da sam slobodna i srećna, jer vozim bicikl i ne nosim maramu. Ali ništa od toga nije istina.“

Naizgled se mnogo toga promenilo. Mnogo žena bez marame može se videti i u gradu, na ulici, u tržnim centrima – uprkos mogućoj kazni. Sve to deluje kao nova i neviđena samosvest i ponos. Nema pouzdanih brojki koje pokazuju koliko Iranaca se slaže, a koliko ne sa mišljenjem verskih vođa.

Izbori bez izbora

Ipak, i Nušin, a i veliki broj Iranki i Iranaca, oseća se kao da pred njima nema nikakve budućnosti. A tu su i sve veća poskupljenja kao rezultat loše ekonomske situacije za koju ovo rukovodstvo Irana ne zna da pronađe lek. Jedino u šta mogu da budu sigurni jeste da će kriza biti još teža i dublja: „Situacija je već sada toliko teško da mi jedva plaćamo stanarinu“, kaže Nušin.

A u politici se izgleda baš ništa ne menja. Na poslednjim izborima za parlament i vladu izlaznost je bila najmanja u istoriji Irana. Šta da se bira kad izbora nema? Pa ni za izbor predsednika Ebrahima Raisija mnogi nisu uopšte imali volju da izađu na birališta, pogotovo jer se on zalagao za još doslednije poštovanje verskih propisa.

Sav taj prkos i to što žene hodaju nepokrivene glave dobro vide i u vrhušci Irana: potpredsednik države Mohamad Dehgan pre par dana je izjavio da je nepoštovanje propisa da se prekrije kosa i lice „pravi kriminal“.

Oko 150 kilometara južno od Teherana je Kom, sveti grad i čvrsto uporište šiitskog islama. Ali i tamo se već nedeljama raspravlja o protestima: Rasiedin Mortasavi Langrudi upravo je završio s molitvom i sedi na tepihu jedne male džamije. On jeste imam, ali sa svoje 44 godine spada u mladu generaciju verskih vođa.

Najpre poprilično razmišlja šta da nam kaže, a na kraju kaže samo ovo: „Trenutno je preporučljivo ne ići odlučno protiv žena bez marame. Svi delovi društva trebalo bi da budu zadovoljni. Ako se i izriče upozorenje, onda to treba da bude savet, a ne prisila“, kaže mladi propovednik.

Nije vera, nego su ljudi krivi

Nakon brutalnog nastupa iranskih snaga bezbednosti protiv demonstranata, mržnja ljudi usmerava se i na dušebrižnike. I Langrudi na podlaktici ima ožiljak, nedavno su ga ljudi napali u vozu.

„Ljudi imaju pravo da protestuju, ali to ne bi trebalo činiti bez marame ili iz prkosa prema duhovnicima“, kaže Langrudi. A da li marama mora da bude obavezna? I tu najpre razmišlja, pa kaže da ima utisak da se društvo udaljilo od običaja.

Daleko od toga da svi iranski verski učitelji imaju isto mišljenje. Jedan drugi, isto u Komu, nedavno je rekao: Pa neće se valja ženama prepustiti da odlučuju da li će da nose marame. Ako neće, treba ih prisiliti.

No u velikim gradovima Irana više se ne vide patrole zloglasnih čuvara islamske revolucije. Samo još u zabačenim i konzervativnim krajevima i dalje se dosledno proganjaju svi koji ne poštuju verske propise. Pitali smo i Langrudija, šta misli o Mahsi Amini koju su na smrt pretukli ti čuvari revolucije.

I tu on vaga reči: „Što se toga tiče, vlada je i zvanično trebalo da se izvini kako bi sprečila sve ono što se nakon toga događalo.“

Nema više poverenja

Mladi iz parka u Teheranu bi možda još i mogli da pronađu zajednički jezik s mladim imamom iz Koma, ali veliko je pitanje da li iko to još uopšte želi i da li se još veruje verskom autoritetu.

Ni vlada Irana ne vidi drugu alternativu osim da istrajava na svojim strogim verskim propisima. Ako ne patrolama čuvara islamske revolucije koji će batinama da „nauče pameti“ grešnike, a onda kamerama za nadzor koje su postavljene svuda po iranskim gradovima. Čak će i vlasnici automobila dobiti opomenu ako je neka žena u njihovom vozilu bez marame na glavi.

Svega toga je mladima u parku dosta: „Generacija koja je stvorila Islamsku republiku danas ima najmanje 70 godina“, s gorčinom kaže Mehdi. „Stalno ponavljaju da će sprovesti reforma i da će sve biti dobro. Ali moja generacija taj pritisak više ne može da izdrži.“

ab/at/aš (dpa)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.