Angelu Merkel i kao čoveka i kao političarku dugo nije bilo teško predstaviti. Bila je to priča o uspehu. Jedino što nas je uvek čudilo je njena oporost, njena krutost, njena skromna retorika, nešto piskaviji glas. Dugo je u vazduhu visilo pitanje kako jedna takva osoba može da bude tako uspešna i kako može da zrači takvim autoritetom.

U međuvremenu znamo mnogo više: poverenje u nju je demoskopski osigurano. Kad je Merkel u pitanju, niko ne dolazi na ideju da bi ona mogla da sledi neke druge interese osim da bude kancelarka. Njen hladni politički stil ima u sebi nečeg umirujućeg. I sa njenim ni najmanje glamuroznim privatnim životom - skromno stanuje, sama kuva a odmore rado provodi šetajući u prirodi - ona je normalna, onakva kako sebe vide mnogi Nemci. U TV duelu, u predizbornoj kampanji 2013. kada joj je rival bio Per Štajnbrik iz SPD-a, na zahtev voditelja da biračima pošalje poslednju poruku, ona je rekla: "Oni me znaju". To je imalo pozitivan efekat, delovalo predvidljivo. No, danas mnogi više nisu sigurni šta bi mogli da očekuju od Angele Merkel. 

Sama među neprijateljima    

To je išlo dobro sve dok je svet još bio u redu, u vremenu pre izbegličke krize, pre Bregzita, pre Trampa... Sada mora da se dokaže u olujnim vremenima. Jer, mali broj nezaposlenih, pristojan privredni rast i solidno stanje u državnoj kasi ne umiruju više sve građane. Nemačka, Evropa i svet su se polarizovali. Došla su nemirna vremena, a teških partnera je sve više.

Merkel se više puta suprotstavila Putinu, no tada je njen ugled u Nemačkoj još uvek bio netaknut, a bila je moćna i unutar EU. Ovu novu slabost, to što više nije nedodirljiva, koristi i turski predsednik Erdogan. Čak i male zemlje jugoistočne Evrope, koje su pre više od 20 godina sve nade polagale u Nemačku kako bi bile primljene u Evropsku uniju, sada osipaju paljbu po "evropskoj kancelarki" - zbog toga što su se vratile u nacionalne tabore. 

S obzirom na sve to, Angela Merkel bi sada, više nego ikada, trebalo da preuzme ulogu "poslednje braniteljke liberalnog zapada", piše Njujork tajms.   

A da bi to mogla da bude na duge staze, ona mora za to da dobije potrebnu većinu u septembru sledeće godine. To je doduše vrlo verovatno, ali se ona na tom putu već spotakla. Jer, novog nemačkog predsednika će dati SPD, a ne Unija demohrišćana. To je dokaz nesposobnosti najveće nemačke partije i biće zabeleženo kao težak poraz za Angelu Merkel, posebno što nikad nije imala sreće sa nominacijama nemačkih predsednika. 

Uticaj političkih promena

Sve što se dogodilo pre 2015, pre velikog talasa izbeglica u Nemačkoj, više od deset godina je bilo materijal od kojeg je pisana priča o Angeli Merkel: priča o detinjstvu, mladosti i studiranju u DDR-u, protestantskom poreklu, malo politike, ali zato naznake nekoga ko marljivo stremi ka cilju. Sve to i povoljnost trenutka 1989, doprineli su da Merkel, kao neupadljiva mlada žena, neobično brzo napreduje u muškom političkom sistemu ere Helmuta Kola. A kada je njemu pao oreol s glave zbog još uvek nerazjašnjene afere oko finansiranja partije, Merkel nastupa hrabro i 2000. godine preuzima vođstvo CDU. To je bio trenutak rađanja mita zvanog Merkel koji na uzlaznoj putanji ostaje sve do leta 2015.

Od tada je stvarnost brža od politike. Izgledalo je da je u izbegličkoj politici Merkel pronašla svoju temu. I više od toga, ona je imala političku viziju. A nju je sprovodila na svoj prepoznatljiv način: prvo duga ćutnja i kasno donošenje odluk, barem verbalno. To je bio akt humanosti, bez taktiziranja, to je bio "trenutak političke lepote" - kako je kasnije pisao Špigel. No, i ona je više puta zažalila zbog onog što u drugoj polovini 2015. nije htela da vidi i da zaustavi - nekontrolisani dolazak stotina hiljada izbeglica. Već tada se čuo glas: Zna li ona šta radi?

Maksimalan gubitak kontrole - prvo na granicama a onda...

Ona nije uspela da istorijski trenutak skrene u pravcu realne politike. Ona je protiv sebe okrenula CSU, preopteretila savezne pokrajine i posmatrala kako stvarni i iracionalni strah u delovima društva raste i besne građane navodi u desničarsku partiju Alternativa za Nemačku. I u svojoj partiji Merkel gubi podršku građanskog konzervativnog krila. U sestrinskoj partiji iz Bavarske, CSU, u međuvremenu ne žele više svi da je podrže u izbornoj kampanji i lepe plakate.

Ništa drugačija situacija nije ni u Evropskoj uniji kada je reč o gubitku reputacije. Ona je prvo otvorila nemačke granice za stotine hiljada izbeglica i potom, bez prethodnog dogovora sa partnerima u EU, zahtevala da se izbeglice rasporede po zemljama Unije. Susedne zemlje nisu i neće da sarađuju po tom pitanju.

Ako je uopšte još moguće nešto predvideti: Merkel bi mogla četvrti put da bude izabrana za nemačku kancelarku. Jer, ona bi, bez obzira na gubitak podrške u sopstvenim redovima, i verovatno još slabiji SPD, ponovo mogla da oformi veliku koaliciju. Ali, da li bi to zaista bila volja birača, pravi odgovor biračima koji glasaju iz protesta? Njen problem: ona je kao osoba sa svojom Unijom CDU/CSU i dalje broj jedan na narednim parlamentarnim izborima, ali bi bila kancelarka na jednoj prilično polarizovanoj političkoj sceni. Dakle, najteže godine za nju tek dolaze. A i pitanje je, da li će Angela Merkel moći sama da odluči o tome kada više neće biti kancelarka.