Peteru Handkeu je „pukao film“. „Stojim ovde, pred kapijom svoje bašte, i tu je pedeset novinara, i svi pitaju samo kao i Vi, i ni od koga od ljudi koji su mi došli nisam čuo da kaže da je pročitao nešto od mene; da zna šta sam napisao. Samo pitanja: kako će reagovati svet? Reakcija na reakciju na reakciju. Ja sam pisac, dolazim od Tolstoja, od Homera, dolazim od Servantesa, i ostavite me na miru i ne postavljajte mi takva pitanja!“

Tako je Handke, prenosi portal Špigela, reagovao na pitanje jednog novinara koji je želeo da čuje šta novopečeni nobelovac misli o rečima Saše Stanišića, nemačkog pisca poreklom iz Bosne i Hercegovine. Stanišić je, naime, primajući Nemačku književnu nagradu, oštro kritikovao Handkea. Optužio ga je da negira zločine koje su srpske jedinice počinile za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji.

Peter Handke posle ljutite primedbe upućene novinarima više nije hteo da odgovara na njihova pitanja. Austrijski javni servis ORF je posle javio da veliki pisac više uopšte neće da razgovara sa novinarima.

U nemačkoj štampi komentarisanje Handkea i prenošenje mišljenja o njemu ne jenjava. Tako je poznati filozof Slavoj Žižek dao intervju za nedeljnik Cajt u kojem se prvo pitanje ticalo dodele Nobelove nagrade austrijskom piscu. „Handke je 2014. zahtevao da se Nobelova nagrada ukine, jer je ona, kao je rekao, pogrešna 'kanonizacija književnosti'. To što ju je sada i sam dobio, pokazuje da je bio u pravu.“

Sledeće pitanje novinara je glasilo: „Potičete iz bivše Jugoslavije, zemlje koja je za Handkea uvek bila melanholična utopija. Da li ga razumete?“

„Naravno da to razumem – ništa lakše. Nobelova nagrada za Handkea je još jedan pokazatelj onoga što Robert Pfaler zove 'interpasivitetom' zapadne levice: ona bi rado da bude autentična, ali kroz nekog drugog koji umesto nje živi autentičan život. Handke je dugi niz godina interpasivno živeo svoj autentičan život, bez korupcije zapadnog potrošačkog kapitalizma, i to kroz Slovence – majka mu je bila Slovenka. Za njega je Slovenija bila zemlja u kojoj su reči još bile direktno povezane sa stvarima. U radnjama se mleko zvalo 'mleko' – sliku nisu kvarila komercijalizovana imena, marke“, rekao je Žižek i dodao:

„Slovenačka nezavisnost i spremnost te zemlje da pristupi Evropskoj uniji razvile su u njemu nasilničku agresiju. On je na Slovence gledao još samo kao na robove austrijskog i nemačkog kapitala koji zapadu u bescenje rasprodaju svoje nasleđe. I sve to zato što je bio ometen njegov interpasivitet, jer se Slovenci više nisu ponašali tako da on kroz njih može da bude autentičan. Nikakvo čudo što se Handke okrenuo Srbiji kao poslednjem bastionu autentičnog u Evropi. On je bosanske Srbe koji su opseli Sarajevo poredio sa Indijancima koji napadaju i kolju 'američke karavane'. Ukratko, rečima Žila Deleza: Ako si zarobljen u tuđem snu, gotov si! Mi Slovenci smo bili zarobljeni u Handkeovom snu; on nas se očekivalo da tako i živimo.“

Na pitanje: da li bi i politička premišljanja trebalo da imaju ulogu pri dodeli Nobelove nagrade? Žižek odgovara:

„Da, trebalo bi! Zašto? U Fenomenologiji duha, Hegel pominje besvesno tkanje duha: u podzemlju se menjaju ideološke koordinate, najčešće daleko od očiju javnosti, dok ta tendencija ne dođe do iznenadne eksplozije i svi budu iznenađeni. Do takvih skrivenih promena koordinata je došlo sedamdesetih i osamdesetih godina u Jugoslaviji, tako da su stvari eksplodirale kada je već bilo kasno – stari ideološki konsenzus je već bio podriven i urušio se. Glavni akteri skrivenog uništenja su bili nacionalistički pesnici. Zbog toga ne verujem da se politička i etička razmatranja mogu odvojiti od čiste literature.“

priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android