Procene i ukrajinskih i međunarodnih stručnjaka su zastrašujuće: oko pet miliona hektara je minirano – a to je oko desetina svih polja u Ukrajini. I plus još nekih 139.000 kvadratnih kilometara. To je četvrtina teritorije Ukrajine. Više nego čitava Grčka. I svuda postoji opasnost od mina. Time Ukrajina stiče neslavnu titulu zemlje s najviše mina od Drugog svetskog rata. A poljoprivrednici nemaju izbora nego da i dalje izlaze na polja.

Radio Slobodna Evropa prenosi emisiju stanice Radio Donbas Realii u kojoj se jedan ukrajinski poljoprivrednik žalio da je „golim rukama“ morao da vadi mine iz svog polja žita i uljane repice, i da se stalno igra sa životom. Jer, na tako ogromnoj površini stručnjaci ne stižu da dođu na svako mesto – čak i kad bi takvih stručnjaka bilo dovoljno.

Ovog četvrtka i petka (17. i 18. oktobar) u Švajcarskoj se održava međunarodna konferencija Ukraine Mine Action Conference (UMAC2024). Cilj je da se pomogne Ukrajini da očisti bar pet miliona hektara oranica. Jer, to je i ekonomski problem za tu zemlju: prema proceni britanskog Instituta Toni Bler, mine svake godine smanjuju BDP Ukrajine za oko 10,27 milijardi evra, što je 5,6 odsto BDP te zemlje. Glavni razlog jeste to što se opasna polja više ne obrađuju, tako da je spoljnotrgovinski deficit Ukrajine sve veći.

Hrana stiže, ali cene su druge

Ukrajina je pre rata bila ne samo žitnica Evrope, već i jedan od najvažnijih proizvođača hrane u čitavom svetu. To je bio i važan izvor prihoda Kijevu: 2022. je na poljoprivredu otpadalo gotovo 11 odsto BDP Ukrajine, a krajem 2023. to je palo na 7,4 procenta.

Kanadska organizacija Mriya Aid također učestvuje u pomoći Ukrajine da očisti zemlju od mina. Lesja Grendžer iz te organizacije upozorava da su mine veliki problem iz čitavog niza razloga: čak i ekološki, eksploziv iz njih zagađuje tlo i podzemne vode, a ako eksplodiraju – osim žrtava i materijalne štete tu si i opasni gasovi koji se oslobađaju prilikom eksplozije. Taj problem bi trebalo otkloniti, ali to je teško: organizacija podržava obuku stručnjaka i nabavku opreme, ali reč je o ogromnim površinama.

Uprkos svim tim nedaćama, Ukrajina je još uvek jedan od glavnih izvoznika hrane u svetu: prema tamošnjim izvorima, u sezoni 2023/24 iz te zemlje je otišlo 57,5 miliona tona žitarica i uljarica. Najveći uvoznici su Španija, ali to je još veći problem za Egipat i Indoneziju koje su na drugom i trećem mestu. Jer, manja ponuda s manje površine neminovno znači i veću cenu na svetskom tržištu. Donekle imućne zemlje još to i mogu da plaćaju, ali Egipat ili na primer Demokratska Republika Kongo, tri četvrtine svog uvoza žitarica pokrivaju iz Ukrajine i Rusije.

Ko to može da plati?

Već nakon početka rata cena žita je eksplodirala: sa februara na mart 2022. skočila je za 12,6 odsto, a koliko god da se cena u međuvremenu donekle stabilizovala, ona je još uvek visoka. Žito iz Ukrajine i dalje stiže na svetsko tržište – neko vreme na osnovu sporazuma Rusije, Ukrajine i Turske o „bezbednoj pruzi“ preko Crnog mora, a nakon što Rusija nije produžila taj sporazum, Ukrajina svoje žito šalje preko luke na zapadnoj granici, tako da brodovi praktično odmah ulaze u vode država NATO, Rumunije i Bugarske.

Ipak za siromašne zemlje problem je i dalje ogroman: Banka za obnovu i razvoj Afrike (AfDB) svedoči da su cene hrane u Africi 2023. porasle za 17 procenata. Pritom je stopa poskupljenja u državama istoka Afrike preko 26 odsto, a u nekim državama su cene praktično odletele nebu pod oblake: u Sudanu je za 200 odsto.

Volter Lil, stručnjak za međunarodnu trgovinu iz Visoke škole za primenjenu nauku u Hamburgu objašnjava da su države, kao npr. Alžir ili Libija, povećanje cene hrane donekle mogle da nadoknade većom cenom nafte koju nude svetskom tržištu. Ali, za zemlje kao što su Jemen, Liban ili Sudan „međunarodna pomoć u snabdevanju hranom sada je od odlučujuće važnosti“.

„Nisu samo mine problem“

Isto tako, malo je nade da će se snabdevanje hranom u dogledno doba vratiti na nivo od pre početka agresije Rusije na Ukrajinu. Ukrajinski ekonomski ekspert Oleg Pendizin upozorava pritom da mine nisu jedini problem: „Mogli bismo i da očistimo mine i obezbedimo međunarodnu pomoć, ali ipak ostaje problem ruskih vazdušnih napada na radnike na poljima“, kaže Pendizin za DW. Osim toga, odlučujuće je, dodaje, i snabdevanje vodom za navodnjavanje i obnova brane Kahovka. Ona ne samo da obezbeđuje hlađenje nuklearne elektrane Zaporožje, već i čitav region snabdeva vodom. Brana je uništena u junu prošle godine, a kada će moći da se počne s obnovom – to niko ne zna.

Još jedan je razlog za to što ima manje žita iz Ukrajine – nema dovoljno ljudi. Mnogi su „ili pobegli ili su mobilisani, a zemlja se ne obrađuje. Nema nikoga da to radi. Sela na istoku Ukrajine su prazna, ostali su samo starci“, kaže Pendzin.

Zbog svih tih razloga stručnjaci ne mogu da se slože oko toga koliko dugo će Ukrajini biti potrebno da očisti sve te mine, čak i da rat ubrzo prestane. Veliki deo miniranih površina mogao da se proveri i očisti mašinama, ali iskustvo iz različitih ratova, pa i onih na Balkanu, pokazuje da je vremenom sve teže otkriti i ukloniti mine ili neeksplodiranu municiju, iako opasnost ne postaje mnogo manja. Tako ukrajinski ministar unutrašnjih poslova Ihor Klimenko smatra da će za to biti potrebno deset godina, a bivši ministar odbrane Oleksij Resnikov je mnogo manje optimističan: misli da će biti potrebno čak 30 godina.

Rat će zato „i dalje da pogoršava situaciju sa snabdevanjem hranom“, procenjuje Valter Lil: „Veće cene žitarica, ulja i đubriva dovešće do sve većih cena hrane, naročito u državama s ugroženim stanovništvom. A to onda lako vodi i u inflaciju i u sve veću političku nestabilnost.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku