Granatiranje počinje svake večeri sa zalaskom sunca. Meštani na granici ka samoproglašenoj Narodnoj Republici Donjeck znaju da će ukrajinski vojnici i paravojske svake večeri razmenjivati vatru sa proruskim separatistima. Ovde su ostali uglavnom stariji, ljudi bez volje i sredstava da napuste svoj zavičaj. Ivan Polanski (fotografija) posmatra svoju uništenu kuću u Žovanki nadomak Donjecka.

Stanovnici Žovanke su u takozvanoj sivoj zoni, tankom pojasu koji deli zaraćene strane. U redu čekaju na posetu lekaru. Ovi imaju improvizovane ordinacije, uvek na drugom mestu, i pojavljuju se jednom sedmično. „Svakog dana strahuješ da će ti granata pasti na kuću i nikad ne znaš kada će stvarno udariti“, kaže Ljudmila Studerikova iz ovog mestašca.

Žovanka je nekada imala oko 1.000 stanovnika. Ta brojka je spala na svega 200 od kada je sukob počeo sredinom 2014. godine. Već tri meseca ovde nema struje niti gasa za grejanje. „Ponekad sam toliko uplašena da se sva tresem kada legnem u krevet“, kaže Studerikova. „Muž tada stane pored mene i drži me za ruku.“

Oleksander Voroškov, koordinator u lokalnoj humanitarnoj organizaciji SOS Kramatorsk, kaže da ljudi žive u uništenim kućama sa trošnim krovovima. Da odu u neki gradić malo dalje od fronta ne mogu – tamo su kirije eksplodirale jer je potražnja velika. „Penzije u Kramatorsku su slične onima u Kijevu, ali su plate daleko manje“, kaže Voroškov.

Žene u Žovanki čekaju u redu da dobiju lekove i vitamine. Dobrotvorne organizacije dovde dopremaju hranu i potrepštine. Ljudi teško i mogu da maknu negde, jer ponekad čekanje na kontrolnim punktovima oduzme ceo dan. „Imali smo sve, svež vazduh, prirodu... Bilo je lepo ovde. Sada imamo samo hladnoću“, kaže meštanka Vera Šarovarova.

Vera Anošnja (na fotografiji levo) razgovara sa komšikama u Spartaku, varoši koja je sada na teritoriji pod kontrolom separatista. Anošnja kaže da daje sve od sebe kako bi se prilagodila novim uslovima. „Ako nemaš vode, nađeš je. Ako nema struje, pronađeš rešenje. Samo, nikada ne znaš gde će udariti sledeća bomba.“

Svetlana Zavadenko stoji pred svojim domom u Spartaku. Povređena je kada su se zidovi kuće obrušili nakon što je nekoliko granata eksplodiralo baš u njenom dvorištu. Susedi su morali da je vade iz ruševina. U bolnicu je prebačena sa šest polomljenih rebara i oštećenjima jetre. Puši cigarete marke „Minsk“. Kada je pitamo šta misli o ratu, samo se nasmeje.

Zavadenko se oporavila od povreda i sada živi sama sa nekoliko kućnih ljubimaca. U Spartaku već više od dve godine nema struje, grejanja i vode. Hranu priprema na vatri. Umesto drva za ogrev koristi ivericu koju nalazi u obližnjoj nekadašnjoj fabrici nameštaja. „Prošle zime smo mislili da će rat proći, ali danas smo, da vam iskreno kažem, izgubili nadu.“

Oštećenja od artiljerijske paljbe na obodima Donjecka. Iako su prethodni diplomatski napori da se okonča rat neslavno propali, postoje nade da će uskoro konačno prestati razmena vatre. Nakon oktobarskog samita u Berlinu je ukrajinski predsednik Petro Porošenko rekao da je spreman da okonča sukob i povuče trupe iz regiona.

No čak i kada bi se obe strane iskreno založile za prekid vatre, pitanje je kako bi to bilo sprovedeno na terenu. Najoštrije se tome suprotstavljaju sami borci poput Vladimira Parkamoviča, pukovnika 81. desantno-pešadijske brigade ukrajinske vojske. „Izgubili smo previše vojnika da bismo sada odustali. Ukoliko nam narede prekid borbe, smatraćemo ih izdajnicima.“