„Bili smo život nedostojan života“

Reči Paula Bruna, protagoniste dokumentarnog filma „Nedostojan da živi“. Nacisti su ovim pojmom označavali sve bolesne ljude. Ne uklapajući se u njihovu predstavu o rasnoj ideologiji, sterilizovali su ih i ubijali. Paul Brune je preživeo. Ali stigma psihički poremećene osobe pratila ga je celog života. Reditelj filma Robert Krig kaže:

„Paul Brune je kao beba prebačen u sirotište, jer je majka pokušala samoubistvo. Sa osam godina dospeo je u tzv.dečje odeljenje na psihijatriji. Lekar, pristalica rasne higijene, ustanovio je kod dečaka nasledjenu „duševnu bolest.“

1943.e nacisti sprovode program eutanazije, masovnog ubijanja duševno obolelih ili hendikepiranih. Najmanje četiri stotine hiljada ljudi je ubijeno:

„Eutanazija dece je strašno poglavlje nacističke istorije. Deca su ubijana iz rasistickih razloga. Paul Brune je imao sreće. Izbegao je smrt.“

Paul Brune je preživeo zahvaljujući dobrim ocenama. Ali takozvani „akti idiota“ i dalje su ga pratili. Premešten je u novu psihijatrijsku ustanovu. Tamo je doživeo mučenje i izgladjivanje, takozvanu pasivnu eutanaziju. Monahinje, priproste zene, koje su vodile ove ustanove, slepo su sledile nacističku ideologiju.

Kraj rata nije značio kraj patnji Paula Bruna:

„1945.e nije okončana strašna situacija u psihijatriji. Osoblje je ostalo isto, ali i način razmišljanja. Monahinje su stacionirane tretirale kao ljude nižeg reda. Iako zadužene za negu i obrazovanje, sprovodile su teror. To ne čudi ako se zna da su primenjivale učenje moralnog teologa Jozefa Majera, koji je zagovarao rasnu selekciju.“

Paul Brune je sa 15 godina dodeljen starateljskoj porodici. Radeći kao sluga, trpeo je zlostavljanja seljaka zbog svoje stigme idiota. Nakon pokušaja samoubistva, vraćen je u psihijatrijsku ustanovu.

Paul Brune kaže: ”Bio samo čvrsto ubedjen da me više neće pustiti. Paul Brune zaslužuje stalni nadzor u zatvorenoj ustanovi.”

Zahvaljući pomoći jednog sveštenika, koji je pisao pisma sudu da se Paulu Brunu nadje staratelj, zauvek je otpušten sa psihijatrije. Otpusna dijagnoza: psihopatija. Reditelj Robert Krig kaze:

„Paul Brune je napustio psihijatriju sa 22 godine. Kako je rekao, sa iskustvom i znanjem jednog osmogodišnjaka.“

Paul Brune nije prestao da se bori. Završio je srednju skolu, a sa 36 godina upisao je studij germanistike i filozofije. Nikada nije mogao da radi kao nastavnik zbog „stigme idiota“ koja ga ja progonila. Posle četiri decenije, 2003.e prvi je od Severne Rajne Vestfalije dobio javno izvinjenje i odštetu kao žrtva nacizma.

Paul Brune nam je otkrio odakle mu hrabrost i snaga za borbu:

„Možda zvuči arogantno, ali ja sam posedovao brehtovski mentalitet, iako do studija nisam znao za Brehta. On se celog života borio protiv nepravde snosivši posledice. Breht je bio moj uzor. Sa nepravdom ne možeš drugovati.“

Paul Brune je maleni čovek, kovrdžave bele kose, pronicljivih očiju. Živi u jednosobnom stanu nedaleko od univerziteta. Njemu je to važno, tamo su biblioteke. A knjige su njegov život:

„Ja jesam društven. Ali živim u jednom asocijalnom društvu. To sam prihvatio i ne patim zbog toga. Bolje sam, nego medju zlim ljudima. Ali imam puno prijatelja, od Homera do Petera Handkea. Sa njima mogu da živim hiljade života, i da ih sve ne iživim.“