Larisa se sa svojim detetom pre mesec dana vratila u Donjeck. Ta 32-godišnjakinja je tu zatekla naizgled miran grad. Uzbuđeno priča kroz šta je sve prošla: „Kada je počelo sve ono s referendumom, znala sam da neće izaći na dobro. Tada sam pokušala da ubedim porodicu da su uzaludne nade da će se region ujediniti sa Rusijom.“ Dok su besnele borbe između trupa ukrajinske vlade i separatista, Larisa je donela dete na svet. Onda je odlučila da sa bebom prebegne kod roditelja koji žive nadomak Crnog mora, u seocetu regionu Herson.

Pre rata je Larisa imala dobro plaćen posao, takav da je sebi dva puta godišnje mogla da priušti odmore u inostranstvu. Sada najnužnije stvari poručuje preko interneta. Tako čak dobija i osnovne namirnice, uvek na adresu prijatelja koji žive u delu Donjeckog basena koji kontroliše ukrajinska vojska. „Ono što dovoze u ovdašnje prodavnice iz Rusije je lošeg kvaliteta“, žali se mlada majka. „Ali morala sam nazad u Donjeck. Ovde živi moj muž i ovde imamo svoju kuću.“

Stanovi i kuće su glavni razlog što se izbeglice vraćaju na istok Ukrajine, tvrdi Darija Pirogova. Ona radi za kijevski Institut za sociologiju koji redovno sprovodi telefonske ankete u Donbasu. Ispitanici kao druge važne razloge navode povratak na radno mesto ili potrebu da se staraju o članovima porodice koji su ostali.

Mnogi još u egzilu

Sociolog Jaroslav Pasko smatra da su povratnici u Donbas mahom ljudi koji nisu uspeli da izgrade novi život u drugim delovima Ukrajine ili u Rusiji. Pasko sam potiče iz Donjecka, ali nakon bega je pronašao posao na jednoj kijevskoj visokoj školi. Kaže da povratak u separatistički region nije masovni fenomen: „U egzilu su i dalje svi oni koji su napustili region sledeći svoje poslodavce – firme ili državne službe.“ Dodaje da su mnogi otišli zbog političkih razloga i da planiraju da se vrate tek ako iznad Donbasa ponovo zavijori ukrajinska zastava.

No priča 60-godišnjeg Olega sasvim je drugačija. Kaže, vratio se u Donjeck iz čisto ekonomskih razloga – u Rusiji nije mogao da plaća paprenu kiriju. Na početku sukoba pobegao je sa svojom ženom i unukom u Rostov na Donu i tamo brzo našao posao. Ali stanarina je jednostavno bila previsoka. Sada u Donjecku, kako kaže, „relativno dobro stoji“. Radi kao mehaničar na održavanju tramvaja, a posao mu je obezbedio lokalni Biro rada. Dodaje da plata stiže redovno.

Osim toga Oleg ima i dve penzije. Ukrajinsku u iznosu od 1.500 grivnji (60 evra) može podići samo na teritorijama pod kontrolom Kijeva. Drugu penziju od 3.000 rubalja (45 evra) dobija od samoproglašene Narodne Republike Donjeck. „Svi penzioneri koje poznajem imaju dve penzije. Kako bi inače preživeli?“ Jer cene u Donjecku dvostruko su više u odnosu na ostatak zemlje.

Dileme povratnika

Posmatračka misija OEBS-a takođe potvrđuje da od prekida sukoba sve više ljudi stiže natrag u Donjeck. No konkretnih brojki nema. U Institutu za sociologiju u anketama primećuju naglu promenu – sada samo šest odsto stanovnika Donbasa želi da ode iz svog zavičaja. Ranije je to činio svaki četvrti, pa je region od 2,3 miliona stanovnika napustilo 520.000 ljudi.

Povratnica Larisa ipak razmišlja da još jednom ode. „Mnogi u gradu imaju oružje. Nikad ne znaš šta će biti sutra.“ Redovni su nestanci grejanja i tople vode. No s druge strane, sve više komšija i prijatelja takođe se vratilo. „Grad više nije tako prazan kao pre godinu dana“, priča Larisa.