Početkom prošle decenije živeo sam u Berlinu, nadomak Aleksandarplaca. Komšije su mi bili starci, bivša istočnonemačka elita. Za njih je moje prisustvo bilo znak poraza, nagoveštaj najezde uljeza. Ali kada bi saznali da sam iz nekadašnje Jugoslavije, njihov odnos bi se promenio. Dobijao bih pokoji škrt osmeh. Jedan starac mi je čak rekao – pa to je skoro kao bivša bratska zemlja.

Ko zna, možda je neko od tih tihih i ćutljivih penzionera bio visoki oficir Štazija, zadužen za slavnog književnika Hajnera Milera.

Upravo u to vreme bio sam zaokupljen prevođenjem njegove poezije. Kroz prozor, sa osmog sprata zgrade, na početku Molštrase, video sam isti onaj istočni Berlin koji je Miler poslednji put gledao petnaestak godina ranije. Ali grad se toliko brzo menjao, da bi ga, da kojim čudom vaskrsne, već u vreme mog prevodilačkog rada verovatno jedva prepoznao.

Anđeo istorije

Ovaj pesnik je decenijama preferirao „život u materijalu“ – tim rečima je jednom obrazložio svoje redovne povratke u Istočni Berlin nakon boravaka na Zapadu, čak i u vremenima kada je sa nemačkog istoka bežao ko god je mogao. Iza Gvozdene zavese je za Milera sve bilo literarna građa, pa i sam njegov život. Tim svojim stavom je navukao bes ponekog zapadnog feljtoniste, pošto je ostao da živi tamo gde su mu zabranjivali knjige i komade, samo zato jer je tu mogao bolje da piše. Ipak, u poređenju sa njegovim duboko proživljenim estetsko-političkim opsesijama, gotovo sve što je došlo nakon njega izgleda kao deo svetlucave površine potrošačkog mora.

Možda je Miler poput Benjaminovog zlosrećnog Anđela pesnik koji nam stalno izmiče, dok ga rajski vetar gura u budućnost.

Tekst koji je Mileru poslužio kao polazište za nekoliko njegovih pesama jeste poznati fragment Valtera Benjamina O pojmu istorije iz 1940. u kojem autor sliku Paula Klea Angelus Novus shvata kao Anđela istorije. Okrenut našem trenutku koji se stalno, poput žive lave stvrdnjava u prošlost, Anđeo bi želio da pomogne ljudima izmožedenim permanentnom katastrofom. No, iz raja duva jak vetar koji anđele tera u budućnost. Benjaminov Anđeo istorije ne nudi izbavljenje, on je užasnuti posmatrač nagomilavanja ruševina. Miler je svog Anđela 1958 pustio da nasluti budući pokret istorije. I makar u nagoveštenom lepetu krila sačuvano je nešto nade. 1992 je „Zlosrećni anđeo“ potpuno obezličeno biće, a istorija lišena leve eshatologije opet postaje nepoznanica.

Treba imati na umu da je Hajner Miler sam sebe nazvao zlim Anđelom i da je na pitanje u šta veruje najčešće odgovarao - u viski. Ili, ako bi pitanje shvatio ozbiljnije: „Verujem jedino u konflikt. Inače ne verujem ni u šta“. Upravo iz tog neverovanja nastale su njegove najbolje pesme.

Ne bi me čudilo ako bi ljudi sa ovih prostora u njegovim stihovima brže prepoznavali svoju istinu nego tamo gde ju je Miler pokušavao formulisati. Jer, za razliku od srećno ujedinjene Nemačke, ove je krajeve u vreme Milerove smrti, pohodio Anđeo očajanja. Sada, tri decenije kasnije, ima dosta posla između Ukrajine i Palestine.

 

Epitaf propaloj državi

Jednog sivkastog jesenjeg dana otišao sam u Ulicu Šose, nadomak bivšeg Zida. Na tamošnjem groblju sahranjeni je Hajner Miler. Na njegovom uskom, crvenom obelisku uklesani su tek ime i prezime, što ne govori o značaju ovog dramskog pisca i pesnika. Veličina je možda upravo u potpunom odsustvu patetike. Ako je nadgrobnik poslednja poruka nekoga ko je otišao, upućena nama koji smo još uvek privremeno tu, onda bi Milerova poruka mogla glasiti – nemam šta da vam poručim. Konsekventno odbijanje da nam olakša pristup svom svetu jeste stav koja ga je nadživio.

Nakon što je još za života zauzeo mesto u panteonu nemačkih literarnih veličina pesnik Miler je tri decenije nakon smrti pomalo potisnut u drugi plan, a da nije čestito ni pročitan. Verovatno uzroke treba tražiti u neprozirnosti prašine koja se digla oko „kraja istorije“, kako je američki politikolog Fransis Fukujama nazvao totalni trijumf Zapada u Hladnom ratu. Kroz tu prašinu, koja je u Nemačkoj bila naročito gusta usled rušenja Berlinskog zida, neko se vreme nisu mogle sagledati prave dimenzije ljudi i pojava. I onima koji Mileru baš i nisu skloni kao i onima koji su ga obožavali, sada postaje polako jasno da je on ipak sahranjen na pravom mestu – nekoliko koraka od Hegela, Fihtea, Brehta, Hajnriha Mana i Markuzea. 

Hodao sam tada od groba do groba, prisećajući se sati, dana, meseci provedenih sa tekstovima tih ljudi. Pomislio sam da ih na tom mestu uzalud tražim, jer jedino u bibliotekama oni žive svoj tihi zagrobni život.

Iste godine kada je Miler umro najveće nemačko književno priznanje – Bihnerova nagrada – pripalo je tada tridesettrogodišnjem pesniku sa nemačkog istoka, Dursu Grinbajnu. A taj je pesnik od svojih početaka bio neka vrsta Milerovog štićenika. Otuda je bilo sasvim prirodno da upravo Grinbajn sačini reprezentativan izbor Milerovog pesništva koji je 2000. godine objavila jedna od najuglednijih nemačkih izdavačkih kuća, Zurkamp. U pogovoru tom izboru, objavljenim pod nazivom „Kraj rukopisa" Grinbajn konstatuje da je Hajner Miler možda jedini pisac iz generacije ophrvane „levom melanholijom" koji je sve do kraja pokušavao i uspevao da se izbori za preko potrebnu distancu prema sebi, literarnom kanonu i sadašnjosti kao produktu istorije. Grinbajnov zaključak glasi: „Najmanje što se može reći jeste – on je radio na budućnosti nemačkog stiha. No, sve dok ovaj autor ne bude do kraja otkriven, njegov će glas ostati prigušen, kao iza gvozdene zavese, kao relikt istorije Dvadesetog veka. To što je napisao do tada će stajati pre svega kao epitaf jednoj propaloj državi. Njega bi trebalo stalno iznova iščitavati, i to iz temelja drugačije“.    

    

U poslednjih nekoliko godina Miler dobija na značaju, a i recepcija se obnavlja. Arhiv Hajnera Milera hrabro se uhvatio u koštac sa velikim neobjavljenim nasleđem. Zahvaljujući tome neke od pesama su postale naknadno dostupne i prevodiocima.

Pesnik Hajner Miler

Mada je Hajner Miler svoj književni uspon počeo kao pesnik, iako je decenijama pisao liriku i tu vrstu izraza pred kraj života opet intenzivirao, van Nemačke je njegova svetska pozorišna slava zasenila njegovu poeziju,  koja nesumnjivo zauzima značajno mesto u nemačkom i evropskom pesništvu druge polovine 20. stoleća. 

Da bismo znali o čemu je zaista reč u njegovim pesmama morali bismo biti u stanju da sledimo njegove asocijacije koje osciliraju između velikih imena i ideja: Šekspir, Sofokle, Puškin, Vergilije, Homer, Momzen, Benjamin, Marks, Napoleon, Lenjin, Rilke i Breht, da spomenemo samo neke, prisutni su u ovim stihovima kao naši savremenici zato što ih je Miler prizvao za svedoke u procesu pisanja. Samo što je rani Miler pisanje shvatao kao nemilosrdnu spoznaju istorijske stvarnosti, da bi na kraju puta ono za pesnika postalo isto tako nemilosrdan obračun sa sopstvenim iluzijama.

Hajner Miler se uopšte ne trudi da nam fusnotama olakša razumevanje toga što on zna dok beleži svoj tekst. Na tu tvrdnju bi ovaj pisac verovatno odgovorio ironičnom opaskom poput one iz autobiografije „Rat bez bitke": „Ljudi više nemaju naviku da slušaju precizne tekstove – čim je nešto precizno formulisano, postaje nerazumljivo“. Istovremeno, Mileru je strana intelektualna poza, koja nije retka među epigonima T.S. Eliota.

Ovakav karakter Milerovih lirskih tekstova je prevođenje povremeno pretvaralo u pravi detektivski posao. Nisam još uvek imao izdavača, ali sam najpre za sebe, pa posle i za imaginarne čitaoce koji će jednom hteti  da se upuste u igru prepoznavanja asocijacija, sačinio popis nekih imena i pojmova koji se pojavljuju u Milerovim pesmama, uz kraća objašnjenja. Bio je to impresivan glosar.

Mileru ova eruditvna komponenta njegovog pesničkog teksta nije bila u prvom planu. Pesnikov intelekt je zapravo grozničavo ispitivao mogućnost umetničkog premeravanja odnosa nade i istorijske stvarnosti. Drukčije rečeno, istraživao je opravdanost bilo kakve utopijske nade koja je do pred kraj njegovog života bila ukleštena između totalitarnog „realnog socijalizma“ i zapadnog totalnog konzumerizma.

Milerova opsesivna pitanja još uvek nisu našla definitivni odgovor: Da li je moguće ljudsko društvo koje bi trajno uravnotežilo dve ljudske iskonske potrebe, za društvenom pravdom i za individualnom slobodom?  Da li sloboda isključuje pravdu i obrnuto? Da li su opravdane žrtve nastradale u pokušajima ostvarivanja ovih ideja? Ili je čovek tek bolest ove planete, a istorija - besmislena klanica?

Naposletku, za prosuđivanje ovog pesništva ne treba da bude presudno to što nam se sa našeg globalizovane osmatračnice čini kako je sa propašću boljševističkog modela socijalizma pokopana i svaka nada u ostvarljivost radikalno drukčijeg, pravednijeg ljudskog društva, te da je utopija konačno difamirana kao iluzija. Hajner Miler je pred kraj života još jednom grandiozno opevao svoj poluvekovni uzaludni pokušaj da nasluti ma kakav finalni smisao u ljudskoj istoriji.

Otac titoista

Heiner Miler je rođen 9.januara 1929 u Ependorfu u današnjoj pokrajini Saksoniji. Njegov otac je bio činovnik državne uprave i uvereni socijaldemokrata. Zbog toga je po dolasku nacista na vlast bio interniran, potom pušten. No, „neprijatelju naroda“ niko nije želeo dati posao. Trbuhom za kruhom porodica seli na sever, u Meklenburg, gde je otac obavljao najrazličitije poslove. U kući Milerovih se stalno raspravljalo o politici i literaturi. Krajem 1944 Hajner Miler biva regrutovan, najpre u radnu brigadu a potom i u Narodni juriš - Folksšturm, poslednju odbranu zločinačkog režima, koju su sačinjavali nedozreli momčići i starci. Tako dospeva u američko zarobljeništvo. Nakon završetka rata Miler se vraća u roditeljski dom, u istočni deo Nemačke koji je pod kontrolom Crvene armije. 1947 porodica se vraća u Saksoniju, gde se Miler uključuje u rad literane sekcije vladajuće Socijalističke partije jedinstva. Tu dobija posao bibliotekara, čiji je zadatak denacifikacija biblioteke. Prema sopstvenim rečima u to vreme je sakupio bogatu privatnu biblioteku.1949. pohađa školu pisanja u blizini Drezdena, a već naredne godine objavljuje prve književne kritike u listu “Nedelja”.

Izgledalo je da će mu karijera poći uzlaznom putanjoma. Ali 1951. godine njegovog oca partija optužuje za titoizam, otac shvata signal i beži na Zapad, uskoro mu se pridružuju Milerova majka i brat. On ostaje uz gorko saznanje da sečivo velike ideološke konfrontacije poput skalpela cepa obične ljudske veze. To će docnije uroditi dobrim stihovima.

Miler se seli za Istočni Berlin, piše za za listove i časopise. Upoznaje Bertolta Brehta ali nije uključen u njegov ansambl.1954. sklapa brak sa Ingeborg Švenkner, književnicom za decu, i koautorkom njegovih prvih pozorišnih tekstova. Naredne godine Miler postaje naučni saradnik istočnonemačkog Udruženja pisaca, a od 1957 već radi kao urednik u mesečnom časopisu „Mlada umetnost". Na Narodnoj bini je izveden njegov prvi komad – kolaž reportaža o Oktobarskoj revoluciji pod nazivom „Deset dana koji su potresli svet". Naredne godine Miler postaje naučni saradnik pozorišta „Maksim Gorki" i stiče status slobodnog umetnika.

Njegove prve drame izvedene su 1958, a 1959. dobija nagradu „Hajnrih Man"., dobija mesto dramaturga u pozorištu „Maksim Gorki". Drama „Preseljenica"  tematizuje  oduzimanje zemlje seljacima. Izvedena 1961 i biva osuđena kao kontrarevolucionarna. Miler je prinuđen da izvrši samokritiku. Uprkos tome isključen je iz Udruženja književnika, a komad je nakon premijere zabranjen. 1965. je zabranjen i njegov sledeći pozorišni tekst. Miler piše za novine pod pseudonimom Maks Meser. Njegova supruga Inge nakon perioda teških depresija izvršila samoubistvo 1966. godine.

Iste godine Miler piše dramu „Tiranin Edip“. Drama je izvedena 1967, potom se Miler ponovo ženi. Njegova druga žena je Bugarka Ginka Čolakova. U više navrata odlazi na duža putovanja u Bugarsku. 1970 je dobio šestogodišnji ugovor kao dramaturg „Berlinskog ansambla“. Piše komad „Mauzer" naslonivši se na Brehtovu predstavu "Mera”. U njemu preispituje opravdanost brutalnih revolucionarnih mera. Komad ostaje zabranjen do propasti komunističkog režima. Premijerno je izveden u Sjedinjenim Američkim Državama 1975., a u Zapadnoj Nemačkoj, u Kelnu tek 1980.

Henfri Bogart iz Saksonije

1975. Miler odlazi po pozivu na Univerzitet Ostin u Teksasu kao gostujući profesor. Nakon povratka iz Sjedinjenih Država postaje dramaturg berlinske Narodne bine. Potpisuje peticiju protiv oduzimanja državljanstva kantautoru Volfu Birmanu. Slede nova putovanja po Meksiku i Porto Riku, nastaju novi tekstovi od kojih je najpoznatiji „Germanija, smrt u Berlinu" i „Hamletmašina". Hajner Miler je u Zapadnoj Nemačkoj od 1981 dobio skoro sve značajne književne nagrade, a 1985. i onu najznačajniju –  „Georg Bihner ". Konkurencija sistema konačno počinje da radi za njega, pošto već naredne godine dobija i najznačajniju istočnonemačku književnu nagradu. Osamdesetih je privilegovan autor sa obe strane Zida, kreće se slobodno između dve suparničke države, član je obe akademije nauka i umetnosti.

1989. je jedan od inicijatora osnivanja nezavisnih sindikata, govori na  novembarskom protestnom skupu u Berlinu. Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke radi uglavnom kao režiser. Ukupni program frankfurtskog festivala Eksperimenta posvećen njegovom delu. 1991. mu je dodeljena Evropska teatarska nagrada. Njegovo postavljanje „Tristana i Izolde“ na scenu u Bajrojtu stručna kritika označava kao genijalno. Iste godine mediji objavljuju da su službenici ozloglašenog istočnonemačkog Ministarstva za državnu bezbednost redovno razgovarali sa Milerom. On to potvrđuje. Ispostavilo se da u tim „informativnim razgovorima“ Miler nikome nije naneo štetu.    

1992. Miler se ženi treći put, njegova mlada izabranica Brigite Marija Majer bavi se fotografijom. Iste godine objavljuje kontraverznu autobiografsku knjigu „Rat bez bitke“, biva napadan i slavljen. Potom priređuje i objavljuje izbor iz poezije koji ga prvi put celovito predstavlja kao pesnika. Do kraja života pisaće uglavnom poeziju. Mada je dogovoreno da sredinom devedesetih u Kaliforniji režira jedan od svojih komada, smrt je bila brža. Hajner Miler je umro 30.12.1995. u Berlinu.

Jedni će ga zbog kožne jakne i debele cigare pamtiti kao „Hemfrija Bogarta iz Saksonije“, drugi pak kao skeptika za kojeg je svaki optimizam bio rezultat nedovoljne informisanosti. Na posljednjoj stranici spomenute autobiografije Hajner Miler je zapisao: „Do smrti moram živeti sa mojim protivrečnostima, sam sebi tuđ koliko god je moguće“. Njegova poezija je, zahvaljujući pre svega dobro odnegovanoj distanci prema svemu i svakome, neverovatno dosledno istražila raspon „između malo i ništa“ kako je Miler u prošlom veku definisao svoj istorijski, umetnički pa time i ljudski manevarski prostor.

Ako bih morao da izdvojim rečenicu koja bi najtačnije opisala stav Hajnera Milera, odlučio bih se za jedan od njegovih poslednjih iskaza: „Za jednog autora je privilegija da za života vidi kako propadaju tri države".