Za ovog miroljubivoga giganta – Zevs iz SAD je 2013. uvršten u Ginisovu knjigu kao najveći pas na svetu – kaže se da je „danska doga“. Nije danska, nego je nemačka kraljevska kuća izdala nalog da se uzgoji pas za lov koji se neće plašiti nijedne zveri, ali koji će biti i dovoljno brz da svaku stigne.

I nemački špic često mora da se bori za svoju zemlju porekla: nedugo nakon Prvog svetskog rata, u vreme kada Nemci nisu bili preterano popularni, u SAD su tu rasu „prekrstili“ u „američkog eskimskog psa“. Međunarodno kinološko udruženje (FCI) upozoravaju međutim Amerikance da ne luduju: špic je špic, ništa drugo.

Teško da je ovaj četvoronožac ikada stao u ring. On sa boksom nema ništa. Godine 1895. u Minhenu je grupa vlasnika ukrstila svoje buldoge sa rasom koju zapravo ne znamo. Nastavili su da eksperimentišu sve dok nije nastala rasa poznata u čitavom svetu. Ali odakle mu ime – to još uvek nije jasno.

Kao što mu i ime govori, ova rasa zaista je stvorena za lov na jazavce, ako treba i u njihovom skloništu. Svoju lovačku i živu prirodu ti psi teško uspevaju da obuzdaju: kad je nemački car Vilhelm II sa svojim omiljenim jazavičarem došao u posetu austrijskom princu Francu Ferdinandu, prvo što je uradio bilo je da „sredi“ zlatnog fazana u bašti austrijskog prestolonaslednika.

Doduše, njega smeštaju u porodicu španijela, ali to je pravi Nemac kojem je 1902. Edmund Lens pomogao da se vrati iz zaborava. No zapravo su veoma retki, jer su i propisi o njegovom uzgoju izuzetno strogi.

Ako kod ovih pasa pomislite da vam je potreban samo još dvorac i ogroman kamin pred kojim će te plemenite životinje da sede, onda ste donekle u pravu. Njih je uzgojio Avgust Saksonski i zato su i dobili ime po Vajmaru, mestu gde je bio njegov dvorac. Oduševljenje je bilo toliko da su svi psi koji su napuštali kraljevstvo morali da budu sterilisani – da negde drugde ne bi mogli da ih uzgoje.

Danas se za neke ljude kaže da su „kao dobermani“, što bi mogla da bude i uvreda za Fridriha Luisa Dobermana. On je ukrštao više pasmina kako bi dobio psa kakvog je želeo za ličnu zaštitu. Ne slučajno: on je bio sudski službenik i njegove „mušterije“ obično bi se umirile kada bi kod njih dolazio sa svojim „psićem“.

I ovo je drevna rasa koja je u srednjem veku štitila stado i gazdu, kako od lopova tako od zveri. Sa sobom su ih vodili i trgovci pa mu otuda i ime: po gradu Rotvajlu, tadašnjem trgovačkom centru. Rotvajler je poznat po snazi svog ugriza, ali i kod njega, kao i kod gotovo svih ostalih rasa, važi ono staro pravilo: nema agresivnih pasa, samo agresivnih gazda.

Horand fon Gafrah bilo je ime psa koji je 1899. evidentiran kao prvi u Udruženju za uzgoj nemačkih ovčara. Njegova popularnost brzo se proširila po čitavom svetu, ali i zao glas kao „nacistički pas“. Zapravo je reč o izuzetno inteligentnim životinjama oštrog njuha koji će za policiju lako da pronađu i narkotike i zatrpane žrtve. Ali zbog uzgoja, često imaju problema s kičmom i kukovima.

Iako su danas šnauceri obično po dnevnim sobama, karijeru su počeli po štalama na jugu Nemačke gde im je zadatak bio lov na miševe i pacove. Ranije su im podrezivali rep i uši da ih glodari ne bi uhvatili, ali ta praksa je danas zabranjena.